Samo beskućnici nemaju auto

Od našeg specijalnog izveštača
Kent, Ohajo – „Gde su ljudi?” jedno je od prvih pitanja koje Evropljani postavljaju kada dođu na Srednji zapad i kada nigde u gradu, ni u samom centru, ne mogu da primete da bilo ko prolazi, šeta, odlazi na posao ili u školu.

Odgovor domaćina je jednostavan: „Svi su u kolima.”

Otkako sam došla u okrug Portidž, na severoistoku Ohaja, ne mogu da se otmem utisku da u ovdašnjim gradovima kao da se ne odvija nikakav život. Svi Evropljani koje sam ovde upoznala doživeli su isti kulturni šok.

Dešava mi se da po najlepšem vremenu šetam nekoliko kilometara u Kentu ili Raveni, većim gradovima okruga, a da na putu ne sretnem nijednu osobu. Van automobila.

Ovde se sigurno nikada nećete sudariti sa nekim na trotoaru jer Amerikanci na Srednjem zapadu nikuda ne idu peške, ma kako kratko bilo rastojanje između dva mesta. Za to imaju i uslove jer u malim gradovima bez problema pronalaze parking ispred poslovnih zgrada, bioskopa, megamarketa, bolnica…

Visoki standard i povoljne cene goriva, a ovde se galon (3,79 litara) plaća 1,5 dolara, doveli su do toga da kada Amerikanca pitate za rastojanje između dva grada, oni ne govore u miljama, već u satima (vožnje).

Iz kuće ulaze u auto, auto parkiraju na dva metra od zgrade u kojoj rade, posle posla idu u market i opet parkiraju do samog ulaska u radnju. Za sve one koji su navikli da pešače do radnje na ćošku ili autobuskog stajališta, američka auto-kultura izgleda kao preterano oslanjanje na vožnju.

Posle kupovine u radnji „Gejbrijels braders” jednog toplog sunčanog dana, supruzi mog asistenta na Kent državnom univerzitetu Šejni Stejnhaus i meni je zatrebala druga radnja, koja se nalazila na nekoliko metara od nas. Trebalo je samo da pređemo ulicu. Krenula sam peške, ne razmišljajući da bismo uopšte nekako drugačije mogle da odemo do tamo. Kada je videla šta sam naumila, Šejna se samo osmehnula: „A šta kažeš na to da pređemo ulicu na američki način? U kolima”.

I pored krize auto-industrije iz Detroita, pada američke proizvodnje i straha od gubitka poslova, Amerikanci se ne odriču uzimanja kredita za kupovinu novih automobila i vožnje čak i do najmanjih razdaljina.

Ako sam nekoga videla na ulici da se peške vraća iz kupovine, grada ili fakulteta, to je po pravilu bio stranac, neko ko je došao zbog studija ili posla.

Skoro svaki lanac brze hrane ima prilaz za automobile odakle se naručuju hamburgeri ili kafa bez ustajanja. Bankovni automati su postavljeni tako da je vozačima zgodno da podignu novac, a da ne moraju da izlaze iz kola.

Ukratko, život je skrojen po meri vozača. Svakodnevno mi se dešava da ne mogu da pređem ulicu jer kilometrima nema pešačkog prelaza. A parkinzi su veliki i ima ih svuda. Zaista je moguće da se parkirate do samog ulaza, i zato se Amerikanci nerviraju kada ne mogu da ostave auto tik uz zgradu.

To je često uzrok nesporazuma između lokalnog stanovništva i stranih gostiju. Dešava se da razumete šta govore, ali ne shvatate šta kažu. Tako me je pre neki dan do fakulteta povezla jedna nova poznanica. Pošto nije mogla da se parkira do samog ulaza, počela je da kruži oko zgrade tražeći da neko oslobodi mesto. Kada sam joj predložila da parkira malo dalje, a bile smo desetak metara od cilja, začuđeno me je pogledala i rekla nešto što uopšte nisam mogla da razumem, ali ne mislim da je reč o jezičkoj barijeri: „Ako parkiram tamo, onda ćemo morati da hodamo.”

Istina, ponekad stvarno nema uslova za hodanje. U pojedinim delovima Kenta, kao i okolnih gradova Ravena i Stou, na primer, uopšte nema trotoara. Hodala sam po ivici puta, pretrčavala ulicu van pešačkog prelaza i sve zato što jednostavno nije moglo drugačije.

Osim trotoara, nema ni autobusa.

Računajući na to da svi imaju makar jedan auto, lokalna vlast nije previše pažnje posvetila pešacima, niti gradskom prevozu. Na primer, studentima koji su ovog zimskog raspusta ostali u Kentu, na raspolaganju je samo jedna linija na kampusu, na svakih pola sata do pet sati po podne, i to samo radnim danima.

Automobil se podrazumeva, i gradski prevoz jedino koriste siromasi i internacionalni studenti koji ne umeju da voze, ili gosti koji su došli na određeno vreme i ne žele da kupe auto..

Kent može biti zahvalan čak i na ovako lošem prevozu, jer brojna mesta u Ohaju nemaju nikakav. U Akronu, koji ima nešto više od 200.000 stanovnika, takođe je nemoguće primetiti da se život odvija u gradu. Istina, gradski prevoz je češći, ali ume da bude neprijatno iznenađenje za one koji ne znaju ko ga koristi.

Kada je prvi put trebalo da uđem u autobus u Akronu bila sam u društvu sa Igorom Sivašem, Ukrajincem koji na Kent državnom univerzitetu studira ruski i engleski jezik. Snuždio se, ne želeći da uđe u prevoz. „Ne osećam se baš veoma poželjnim”, rekao je Igor.

Unutra smo zatekli sredovečne žene izbezumljenih pogleda, obučene u prnje. Bila je tu i grupa mladića koja nam je prišla i počela da dobacuje: „Šta ima? Imate li nešto sitno?” Nas dvoje smo bili jedine dve bele osobe u autobusu.

Igor me je pogledao i rekao:„Je l’ ti sada jasno zašto sam nervozan kada ovde uđem u prevoz?”

Autobus je samo za socijalne slučajeve, smatra većina Amerikanaca. Ko sebi dozvoli da uđe u gradski prevoz, sigurno koristi i pomoć države.

Nedavno je Beograđanin Dušan Knežević zaustavio jednu stanovnicu Kenta da bi je upitao gde se nalazi autobuska stanica. Kao još jedna građanka Srednjeg zapada koja nikada ne koristi gradski prevoz, ona nije znala da mu objasni gde je to. Ali je bila jako radoznala zbog čega mu je uopšte autobus bio potreban. „Zašto vam treba autobus, gde vam je auto?”„Nemam auto.”„Ukrali su ga.”„Ne, nemam auto.” „Na popravci je?” „Ne, nemam auto.”„Mislite, pozajmili ste ga nekome.” „Ne, uopšte nemam auto.”

Amerikanka ga je osmotrila u neverici, a onda prokomentarisala: „Čudno, na prvi pogled nikada ne bih rekla da ste klošar.”

Jelena Stevanović