Primer iz vlade

U ovo ekonomski, a, rekao bih, i socijalno-politički olujno razdoblje Srbija je ušla s „prenaseljenom” vladom,a ta prenaseljenost ogleda se u činjenici da imamo 27 ministara i 24 ministarstva. Svako ministarstvo, pored ministra, ima državnog sekretara, zamenika i pomoćnike ministra. Tako dolazimo do 150 visokih vladinih funkcionera, a taj broj svakako spada u našu rasipničku potrošnju – koju treba svesti na neku razumniju meru. Trebalo bi samo pogledati zemlje sa sličnim brojem stanovnika koje imaju za trećinu manji broj ministarstava i u skladu s tim smanjiti i našu vladu.

Znam da postoje političke teškoće da se tako postupi, jer svaka partija hoće da zadrži svoj deo „plena”, ali to je moguće učiniti srazmerno koalicionom učešću stranaka. Ako vlada ne bi tako postupila ona ne bi, s jedne strane, vidno smanjila sopstvenu potrošnju i, što je još važnije, ne bi dala primer drugima od kojih će morati da traži da „stežu kaiš”. „Prenaseljenost” vlade je nešto što bode oči mnogo više nego što ekonomski košta.

Pored te prevelike vlade imamo i višestruko uvećan broj državnih činovnika. Ima ih oko trideset hiljada u državnom aparatu i više od dvadeset hiljada u lokalnim organima. I u tom delu treba videti koliko druge zemlje sa sličnim brojem stanovnika imaju činovnika i uskladiti se s tim. Jer, to je fenomen birokratije kojoj je imanentna osobina da se širi i umnožava i kad to nije potrebno. To je kao u onoj priči s britanskim bojnim brodovima i admiralima: pre Prvog svetskog rata bilo je više brodova nego admirala, a onda je tridesetih godinaprošlog veka bilo više admirala nego brodova.

Rast birokratije kod nas je specifičan po tome što nije reč samo o profesionalnim činovnicima nego o partijskim kadrovima koji su ulazili u državni aparat, takođe, kao deo postizbornog „partijskog plena”. Zato posle svakih izbora kod nas imate jedan novi činovnički sloj. Čak bismo, kao u arheologiji, mogli videti „slojeve” ljudi koji su zaposleni 2000–2001. godine, pa onda one 2004, pa 2008. Znam da je teško smanjiti taj aparat, ali ne bi bilo dobro ni postupiti tako da sadašnja vlada proglasi za ,,višak” samo predstavnike bivših koalicija. Nego bi naprosto trebalo pronaći profesionalne kriterijume i za trećinu smanjiti taj aparat. Time bismo dobili nešto što zdrav razum nameće, a što vlada izbegava da učini,jer vlada se suočava s dilemom – biti dobra ili popularna vlast. Ako hoćete dobru vladu, koja će se pamtiti po tome što je Srbiju, uz najmanju cenu, provukla kroz hridi ekonomskih katastrofa, onda ona ne može u isto vreme da bude i popularna. Ali tu se suočavamo s problemom političke vlasti u demokratijama koju stalno iščekuju izbore. Taj problem se u krizama zaoštrava. Ako se trošak racionalizacije prenosi na slojeve stanovništva koji jedva sastavljaju kraj s krajem onda dolazite u opasnost da ekonomska kriza dobije socijalno-političke dimenzije.

Hirurški potezi u administraciji su neophodni, jer bez tog „primera iz vlade” stalno će opstajati pitanje – zašto se toliko ljudi nalazi na državnom brodu, zašto je prenaseljen kad od nas tražite novo „stezanje kaiša”.

U svemu tome naročito bodu oči pozicije mnogobrojnih „partijskih padobranaca” koji su dolazili u državnu upravu s potpuno neadekvatnom stručnom spremom i s nedovoljnim znanjem. Priča o profesionalizaciji naše državne uprave veoma je stara, ali ona i dalje ostaje pre svega na verbalnom nivou. Jer za profesionalizaciju uprave zaista je neophodan konsenzus: može jedna vlada da formira profesionalni aparat, ako sutra nova vlast dovede svoje diletante ceo posao će biti uzaludan. „Pročistiti” taj aparat, dakle, uvek je teško, ali što vreme više prolazi cena tog postupka je sve veća.

Politikolog, profesor univerziteta