Balada disidenta

Ovih dana, javnost Srbije, makar onaj njen kulturni deo, veoma je ožalostila vest o ostavci direktora Beogradske filharmonije Ivana Tasovca, čoveka koji je na tommestu proveo skoro deset godina boreći se da taj simbol našeg grada zadrži sjaj koji mu pripada i zauvek ne potone zajedno sa umirućim Beogradom. U eri kada je Seka pobedila Mocarta, kada klinci odrastaju uz mile zvuke „Granda” i „Žikine šarenice”, borba Ivana Tasovca nije bila nimalo laka. Ipak, sve to vreme filharmonija je šljakala kao savršeno podmazani mehanizam, koncerti su bili godinu dana unapred rasprodati, a Beograd su posećivali mnogi od najznačajnijih solista današnjice. Tasovac je svojim interesantnim imidžom i pojavom, kao lik koji je istovremeno i potpuno atipičan i idealan za funkciju koju obavlja, umeo da sve to savršeno organizuje, privuče sponzore, a i sve one koji su davno zaboravili koliko klasična muzika zaista oplemenjuje dušu. Moram priznati da sam i ja bio jedan od njih. Moja je sreća što sam u životu upoznao Ivana, koji je nas iz „Sindikata” pozvao da mu nekoliko puta budemo gosti na koncertima filharmonije. Savršeni tonovi koji su dopirali sa pozornice Kolarca naterali su me da shvatim koliki sam „pajser”, da sam poslednji put ovako nešto čuo kada sam u šestom razredu osnovne škole išao na koncert sa „Muzičkom omladinom”, u sklopu fakultativne nastave muzičkog koju je organizovala nastavnica Kaća iz OŠ„Pera PopovićAga”. Ta žena se svojski trudila da u naša dečija srca usadi klasiku, ali su ubrzo zatim došle devedesete kada su je iz srca izbrisali narodnjaci, ratovi i šuškave trenerke. Međutim, nikad nije kasno da se greške isprave, a stvari vrate na pravo mesto – ja sam svoje ispravio zahvaljujući Tasovcu.

Potpuno je neverovatnoi krajnje bezobzirno da je ministarstvo kulture ovakvog čoveka pustilo niz vodu! Kakav je to „nacionalni interes” da se u Srbiji razaraju i potkopavaju temelji svih institucija kulture bez kojih mi definitivno gubimo svoj nacionalni identitet? Još je Konfučije govorio da je muzika odraz države. Po toj filozofiji, napad na Beogradsku filharmoniju i Ivana Tasovca, kao njenog simbola, moglo bi se okarakterisati i kao napad na Srbiju, a mnogi građani to zaista tako i doživljavaju. Niko ne može da me ubedi da u državi u kojoj se svakodnevno bacaju pare na gluposti, i gde političari lopatama kradu pare od naroda, nema da se izdvoji koja „banka” za takvu značajnu stvar kao što je to Beogradska filharmonija. Najjače od svega jeste to što se u ovom slučaju nadležni pozivaju na neke kao zakone i ograničen državni budžet, koje s druge strane, toliko često gaze kada je njihov interes u pitanju. Ako ima milionče da se nađe za ove što nokautiraju i brukaju nas po svetu, ako ima para za basnoslovna primanja 250 poslanika u parlamentu, ako svakodnevno plaćamo policiji da maltretira i prebija svoje građane, e onda mora da bude para i za Beogradsku filharmoniju! Tasovac je mogao da ćuti i da tako sačuva svoju fotelju, što bi na njegovom mestu skoro svako i učinio. Umesto toga on je digao glas protiv nepravde što naši najbolji muzičari žive na rubu egzistencije dok raznorazni paraziti uživaju u blagodetima ovog sistema.

Tužna je i sama pomisao da će neki čelista ili violinista, koji je prošao tolike godine škole i mukotrpnog vežbanja, svirajući savršena dela Betovena ili Bramsa, sada morati da nauči da svira Cecinu „Kukavicu”, da bi mu pijani gosti zatakli malo deviza za strune. Kakva vremena dolaze, možda je potrebno da se promeni i nastavni program u muzičkim školama, da muzičari ne bi morali kasnije da nadoknađuju propušteno gradivo zato što ne znaju „Ekskluzivu” od Slavice Ćukteraš, a da glavni i jedini instrument bude dupla klavijatura. Do svih tih izmena naravno ćedoći na inicijativu ministarstva kulture Republike Srbije, koje da bi taj program sprovelo, mora prvo da se reši disidenata kao što je Ivan Tasovac. Da bi cela država postala jedan veliki splav, moraju prvo da se sravne sa zemljom Narodno pozorište, Beogradska filharmonija i još neka utočišta nepokolebljive nekolicine. Da me čitaoci ne shvate pogrešno, nemam ništa protiv splavova – volim i ja povremeno da se opustim i razbijem po koju čašu uz neki dobar narodnjak, ali mi cela Srbija već dugo godina liči na odvezan splav koji nekotrolisano nose brzaci tamo odakle smo svi rođeni.

U kafanu idem da slavim i dižem ruke, a ne da tražim kulturu, ali izgleda da će, kako stvari stoje, cela kultura biti prinudno saterana u kafanu.

član „Beogradskog sindikata”