Dokazi stigli posle „gonga" administracije

Kragujevac – U ringu nikada nije bio ponižen, teške udarce i poraze primao je stoički, a posle teške ali fer borbe protivnicima bi uvek čestitao. Danas, međutim, on nije u stanju to da učini. Prvi put u životu doživeo je „težak nokaut“. Oboren je na kolena, ali ne „među konopcima“, nego za „zelenim stolom“.

Slavka Sorgića Cobrija, velikana jugoslovenskog i srpskog boksa, najbržeg nokautera stare Jugoslavije po mišljenju Tome Hladnog, ostavio je bez daha udarac „ispod pojasa”, koji mu je zadala administracija.

Naime, iako trener reprezentacije u vreme najvećih uspeha naših boksera, ovaj četvorostruki prvak Srbije i dvaput najbolji u SFRJ u srednjoj kategoriji nije dobio državnu penziju, nacionalno sportsko priznanje namenjeno osvajačima medalja na velikim međunarodnim takmičenjima.

Sorgić je, zapravo, bio deo stručnog štaba jugoslovenske reprezentacije koja je na Svetskom prvenstvu u Beogradu 1978. imala šestoricu finalista, a kao sekundant stajao je „u uglu“ Dragomiru Vujkoviću i Miodragu Perunoviću, osvajačima srebrnih medalja. Godinu dana kasnije, na Evropskom prvenstvu u Kelnu, Perunovića je doveo do „zlata“ i najvišeg mesta na postolju.

Ovi uspesi, međutim, nisu precizno evidentirani u Bokserskom savezu Srbije.

– Malo je reći da sam bio zbunjen kada sam na spisku, pored mog imena, video i ime kolege koji nikada nije bio trener reprezentacije. Čovek je preminuo, pa nije u redu da ga pominjem, ali sve je to dovelo do jedne opšte zbrke. Bio sam prinuđen da zamolim Vujkovića i Perunovića da posvedoče da sam stajao „u uglu“ kad su oni osvajali medalje. Nije mi bilo prijatno, a i oni su se čudili – priča Sorgić za „Politiku“.

No, i pored potpisanih izjava ove dvojice boksera, Slavko Sorgić nije uspeo da ostvari pravo na nacionalnu penziju. Rečeno mu je da je zakasnio sa predajom dokumentacije, a njegova naknadna prijava stavljena je „ad akta“. Nacionalnu penziju, kako kaže, nije dočekao niko iz tog stručnog štaba, ni Bruno Hrastinski, legendarni selektor reprezentacije na pomenutim prvenstvima.

– Hrastinski je preminuo, a umrli su i svi ostali članovi stručnog štaba koji je vodio reprezentaciju u Beogradu 1978. i Kelnu 1979. Zaborav je, možda, dobar za neke druge, mučne stvari, ali zašto iz sećanja i dokumentacije brisati najveće uspehe jugoslovenskog i srpskog boksa – pita se Sorgić, koji je već zašao u 82. godinu.

Cobri je ostvario značajne rezultate i kao trener kragujevačkog „Radničkog“. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka klub je uveo u prvu ligu, a Mirko Puzović i Milivoje Labudović, bokseri koje je stvorio i dugo trenirao, osvojili su bronzane medalje na Svetskom prvenstvu u Haleu 1982.

– Dakle, kako god neko tumačio zapetljane uredbe i propise, meni, mislim, pripada državna penzija – veli Cobri.

Brane Kartalović

------------------------------------------------

Uredba Ministarstva omladine i sporta

„Sportistima, državljanima Republike Srbije, koji su kao reprezentativci Jugoslavije ili SCG osvojili, odnosno koji osvoje medalju na OI, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi, svetskim i evropskim prvenstvima u olimpijskim sportovima ili su bili, odnosno budu nosioci svetskog rekorda u olimpijskim sportovima, kao i njihovim trenerima (glavnom treneru ekipe, treneru sportiste), državljanima Republike Srbije, dodeljuje se – nacionalno sportsko priznanje (u vidu diplome i doživotnog mesečnog novčanog primanja).“