Ima li struje u 21. veku

Biti Srbin na Kosovu i Metohiji danas podrazumeva živeti u negostoljubivom okruženju, na teritoriji koju kontrolišu (albanske i međunarodne) snage opredeljene za samoproglašenu nezavisnost, a smatrati se građaninom države Srbije koja nema na raspolaganju ni politička ni druga sredstva za praktično funkcionisanje svoje vlasti kao građanskog servisa, sa svim što to podrazumeva, od bezbednosti do komunalija...

To su na svojoj koži ovih dana naročito osetili Srbi iz Kosovskog Pomoravlja, odnosno iz Šilova i okoline, koji su očajnički nastojali da obezbede kakvo-takvo snabdevanje strujom, a time i iole normalan život. Oni imaju zamašne neplaćene račune, ali nemaju prihode iz kojih bi ih namirili. Država Srbija želi da im pomogne, ali pod uslovom da se ta pomoć u Prištini i u tamošnjim sedištima međunarodnih pokrovitelja tretira kao pomoć delu srpske teritorije.

Istovremeno, Kosovska energetska korporacija nastoji da funkcioniše kao servis (jednostrano proglašene) države čiji je glavni grad Priština. Spremna je na neku vrstu reprograma dugova, ali traži da Srbi u Šilovu i drugim mestima potpišu ugovor kojim će se obavezati da dug otplaćuju u ratama. Na tom ugovoru, međutim, piše „Republika Kosovo”. Beograd tu „republiku” ne priznaje, pa se smatra da bi i samo potpisivanje tog papira bilo neka vrsta nacionalne izdaje.

Problem je, dakle, političke prirode i juče je privremeno rešen nekom vrstom političkog dogovora: Šilovo i druga mesta dobili su struju uz posredovanje Ministarstva za Kosovo i Metohiju. Logično je pretpostavitida su u tome učestvovali i neki bitni međunarodni faktori.

Ali to je privremeno rešenje – onog dugoročnog još nema i ne zna se kada će ga biti. Srpsko stanovništvo na Kosovu u svakom trenutku može opet da ostane u mraku jer stabilno političko rešenje još nije na vidiku. Deo međunarodne zajednice smatra da je pitanje statusa Kosova svršena stvar, drugi deo da je reč o protivpravnom činu koji u najmanju ruku treba preispitati, Beograd ne priznaje secesiju, a Priština na njoj insistira.

Kosovski Srbi su se tako, sigurno ne svojim izborom, našli između čekića i nakovnja. Demonstracije koje su organizovali zato su bile očajnički pokušaj da skrenu pažnju na svoje svakodnevne probleme. I nisu zaslužili pendreke. Jer, ovo je 21. vek u Evropi gde bez struje – nema civilizacije.

Čini se da ne bi bilo na odmet da najnoviji slučaj posluži kao povod za sagledavanje realnog uticaja koji srpske vlasti mogu da realizuju na Kosovu i Metohiji, naročito u srpskim enklavama južno od Ibra. Nužno je potražiti modele koji će lokalnom srpskom stanovništvu pružiti realne razloge da tamo ostane. U protivnom i tamošnji ljudi će se spakovati i, kao mnogi pre njih, krenuti na put bez povratka.