Kupovanje vremena

Stend-baj aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom i mere koje se preduzimaju radi amortizovanja efekata svetske ekonomske krize predstavlja „kupovinu vremena”, jer ne rešavaju suštinski problem – dosadašnji model ravnoteže, oslonjen na prodaju preduzeća i obilan priliv kapitala iz sveta, a naročito njegovo prelivanje u potrošnju, iscrpljen je i mora se tražiti novi. Tačka. I kraj.

Ovo je, čini se, jedna od najvažnijih poruka iz poslednjeg biltena Ekonomskog instituta – Mesečne analize i trendovi. Sve ostalo je čeprkanje po nedavnoj prošlosti i vajkanje što vreme jeftinog kapitala nismo iskoristili na bolji način. A, nismo.

Od podsećanja, da smo od 2001. do kraja prošle godine potrošili neto 57 milijardi dolara, a da sada strepimo da li ćemo nekim čudom ove godine privući desetak odsto od tih para ne bismo li platili dospele obaveze, može samo želudac da se stegne. Kome sada dokazivati da se s tim parama moglo mnogo više i mnogo bolje? Kakva vajda običnim građanima, koji su bili svedoci sveopšte privatizacije i prodaje svega vrednog – od banaka, preko fabrika cementa i duvana do NIS-a ili vajkanje što nismo imali više sreće u izboru političke elite koja bi možda te potencijale umešnije iskoristila.

A nije. Srbija danas nema industriju. Osim hrane, čiji izvoz, srećom, ni poslednjih meseci, ipak, ne pada, sve ostalo je posustalo. Početkom ove godine izvezli smo jedva 30 odsto čelika u odnosu na isto vreme lane. Stale su isporuke gume, obojenih metala, hemije... Ni prodaja oružja ne ide nam od ruke.

Privrednu aktivnost, odnosno rast bruto dodate vrednosti, temeljimo na uslugama. One čine 70 odsto novostvorenog nacionalnog kolača, a njih niko neće, niti možemo da ih izvezemo. Šta će nam ove godine poljoprivreda doneti, to samo Svevišnji zna, ali ako nas i nagradi solidnim berićetom, on u pravljenju BDP-a učestvuje jedva sa desetak procenata. Ostatak do sto odsto BDP-a pravi industrija koja je već početkom godine u padu za oko 20 odsto.

Pitanje, međutim, za razmišljanje nije da li će ovogodišnji nacionalni učinak pasti jedan, pet ili koji postotak više, već na čemu Srbija može da gradi svoju ekonomsku, proizvodnu i izvoznu budućnost? Jedan model, kako su ocenili eksperti MAT-a, potrošen je. Na njegovim razvalinama sada se valjamo u nemoći. Čekamo da se nešto (ne) dogodi. Sve po sistemu „neće valjda”, a hoće, a mi valjanog odgovora ni na jedno pitanje nemamo. Šta sutra, kada kriza počne da jenjava, a moćni se dohvate nove ekonomske snage? Šta im to možemo ponuditi i šta smo to učinili da iz ovog ekonomskog čistilišta izađemo jači, ravnopravniji, sposobniji, konkurentniji...?

Tako nešto ni od nikoga, pa ni sa kopaoničkog hepeninga, nismo čuli. Naprotiv. Od glavnih igrača nekakve ekonomske politike čuli smo opet iluzije da situacija i nije baš tako teška. Možda to njima tako izgledalo na skijama, ali onim 9.000 nevoljnika, koji su od početka ove godine izgubili posao – svakako ne. Njima je recesija koja kod nas zvanično još nije stigla – već svet srušila.