Biološke fabrike azota

Svest o zaštiti životne sredine raste, baš kao i potreba za proizvodnjom biološki vrednije hrane, a to podrazumeva izostavljanje mineralnih đubriva prilikom biljne proizvodnje. Lako je to reći, ali kako dobiti visoke i kvalitetne prinose? U Institutu za zemljište u Beogradu još od 1952. godine proizvode mikrobiološko azotno đubrivo, a postignuti rezultati potvrđuju da se može i bez „veštaka”.

Poznato je, naime, da mahunarke, ili kako ih još nazivaju leguminoze (familija Fabaceae), kojima pripadaju soja, pasulj, boranija, detelina i druge, predstavljaju značajne kulture u poljoprivrednoj proizvodnji jer poboljšavaju plodnost zemljišta zahvaljujući azotofiksatorima. Reč je o bakterijama iz roda Rhizobium koje žive u zemljištu, ali i na korenu ovih biljaka, stvarajući kvržice– prave male „biološke fabrike” azota. I u ovoj simbiozi svako ima svoju računicu. Bakterije koriste šećere koje proizvode biljke u procesu fotosinteze, a zauzvrat ih snabdevaju azotom koji enzimskim putem iz vazduha pretvaraju u pristupačni amonijak. Njega biljka koristi za sintezu proteina i drugih značajnih jedinjenja neophodnih u ishrani životinja i ljudi.

Iskustvo seljaka

Zašto je važno znati „ko šta kome duguje”? Zato što na taj način postaje jasnije kako je moguća uspešna biljna proizvodnja i bez dodavanja mineralnog azotnog đubriva. Azota ima najviše u atmosferi (oko 78 odsto), ali u zemljištu – vrlo malo, svega jedan odsto.

(/slika2)Naši seljaci nisu znali to da naučno objasne, ali su ipak na njivama, koje nisu više bile tako plodne, dve do tri godine gajili detelinu. Ovo iskustvo je poslužilo naučnicima da dođu do mikrobiološkog azotnog đubriva.

Azotofiksin je jedan od najstarijih i u praksi potvrđenih bioloških preparata u proizvodnji ekonomski značajnih leguminoza, objasnio nam je dr Srboljub Maksimović, direktor našeg najstarijeg naučnog instituta, koji datira još iz 1852. godine.

– Danas je skoro nezamislivo gajenje soje bez azotofiksatora. Pravilnom upotrebom osiguravaju se ujednačen usev, veći i kvalitetniji prinos i više belančevina u zrnu. Njegovom primenom đubrenje veštačkim azotnim đubrivom se može smanjiti ili potpuno izostaviti – ističe dr Maksimović.

Idejni tvorac ovog preparata bio je dr Života Vojinović, a njegovim stopama je nastavio tim stručnjaka na čelu sa dr Bogićem Miličićem, radeći na usavršavanju sojeva specifičnih i za druge značajne leguminoze: grašak, grahoricu, bob, sočivo, pasulj i boraniju, a poseban soj je za crvenu i belu detelinu, za zvezdan (smiljčicu), crnu i zelenu vignu i adzuki.

Institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu proizveo je i sojeve za šećernu repu..

Mikrobiološko azotno đubrivo u samo jednom gramu ima i po tri milijarde brižljivo odabranih bakterija (rizobija), specifičnih za određene vrste leguminoza. Za razliku od „veštaka”, nevidljivi sused na korenu mahunarki ne samo da nije štetan, već doprinosi i obogaćivanju zemljišta azotom, tako što godišnje, posle žetve, ovako stvorenog azota ostane 50 do 150 kilograma po hektaru.

I rod i kvalitet

Od našeg sagovornika u Institutu za zemljište smo saznali i to da iz mineralnih azotnih đubriva biljke iskoriste 45 – 50 odsto azota, a posle primene mikrobioloških azotnih đubriva 66 – 90 odsto.

(/slika3)Rezultati su odlični, naglašava dr Maksimović, dodajući da se stručnjaci nadaju da će u budućnosti postati ustaljena praksa da se seme pre setve „obloži” bakterijama, tako što se preparat rastvori u vodi i neposredno pred setvu izmeša sa semenom. 

Pored toga što se povećava prinos leguminoza za najmanje 20 do 50 odsto, poboljšava se i kvalitet proteina u zrnu i senu .

Da bi shvatili ekonomski efekat, treba imati na umu da se u biološkoj azotofiksaciji koristi besplatna energija sunca ili organskih materija zemljišta, dok se u industrijskoj proizvodnji mineralnih đubriva troši skupa energija fosilnih goriva – više od 25 milijardi džula po toni.

Ukoliko se uzme u obzir da je jedna kesica od 280 grama (po ceni od oko 400 dinara) dovoljna za đubrenje jednog hektara, za koji bi inače bilo potrebno 150 kilograma skupog mineralnog đubriva, jasno se vidi ekonomska opravdanost ulaganja u proizvodnju i primenu domaćeg proizvoda. A posebno ako se ima na umu nedostatak azotnih mineralnih đubriva za ostale poljoprivredne kulture.