Zakoni su za „apstraktne"

Nemam pojma o tome šta piše u navodno spornom Predlogu zakona protiv diskriminacije, jer Vlada Srbije nije dozvolila da najviša „legitimna demokratska ustanova Srbije” prodiskutuje njegov sadržaj, izmeni ono što smatra da narušava interes onih koji su „nosioci političkog suvereniteta”, pa onda izglasa ili ne izglasa taj zakon po načelu da su „u demokratiji i matematici brojevi ipak nešto”, kako u „Politici” (objavljeno 12. marta) Slobodan Antonić objašnjava sistem odlučivanja u Narodnoj skupštini Srbije. Jedino znam da slične zakone ima 28 članica Evropske unije i da su te zakone usvojili „legitimni parlamenti” u svim tim državama, koje nastanjuje oko 500 miliona Evropljana i u kojima slobodno deluju sve „tradicionalne verske zajednice”, a koje su, baš samo kod nas, pre neki dan stopirale slanje sličnog zakona u Skupštinu Srbije, u telefonskom kontaktu sa premijerom Srbije Mirkom Cvetkovićem.

Da li su ti zakoni na evropskom kontinentu doneti pod terorom „građanizma” (doprinos gospodina Antonića svetskoj političkoj terminologiji), pa su antidiskriminacijski zakoni naišli na junački otpor tek u Srbiji, ili premijer Mirko Cvetković smatra sebe samo računovođom koji zbraja interese koji se prijavljuju njegovom kabinetu i tako vodi „politiku najšireg konsenzusa”, ni to mi baš nije potpuno jasno.Ali mi je jasno da Slobodan Antonić ima neku neobičnu fiksaciju na NVO (nevladine organizacije), iako stalno tvrdi da čitav taj sektor ima „desetak NVO sa stotinak članova”. Pa zašto je onda g. Antonić toliko zabrinut što ta šaka jada osipa „drvlje i kamenje na SPC i tvrdi da ona ima povlašćen položaj”? On čak otklanja i sumnju da je ta šačica „ofanzivnih” očajnika prodrla u vrhove vlasti, to jest u Vladu Srbije i u Tadićev kabinet, a ipak je ogorčen što NVO drži „evrointegracijske” i „ljudskopravaške” lekcije vladi i Borisu Tadiću!? To jest, sledi zaključak da tih „stotinak ljudi” koje vodi „tek nekolicina” treba ućutkati, čak i ako nisu brojni, jer su ipak opasni pošto šire jeres bolesnih koncepcija. Nije otuda čudno što je Antonić, nedavno, takođe u „Politici”, oštro zamerio nacionalno-patriotski samoatributiranim grupama u Novom Sadu što su izvikivale krvoločne fašističke parole i pijani se tukli ispred ulaza u Sabornu crkvu – i što je takvo ponašanje nazvao „pogrešnim” sa gledišta nacionalnih interesa. Izgleda, doista, da je fašizam „pogrešan”, ali ga Antonić nije nazvao „ofanzivnim i opasnim”, njega više brinu NVO. Dakle sve to nije čudno i svaki čitalac „Politike” mogao bi kovertirati sve buduće tekstove g. Slobodana Antonića, jer i sama uređivačka politika „Politike” očigledno polazi od načela „realističnosti”, odnosno od vladavine „postojećeg stanja”, koje treba odbraniti od nekog „politbiroa građanizma” i „sektaškog evropeizma” ili „atlantizma“.

U tom „postojećem stanju” nema mesta za „apstraktnog građanina”, to jest g. Antonić u tom „pozitivnom” stanju vidi kao nosioca suvereniteta „građanina od krvi i mesa, čoveka sa konkretnom istorijom, kulturom, životnim navikama, sistemom vrednosti, nacionalnom pripadnošću”, što je, dakle, nedodirljivo. To jest,zakoni se i mogu donositi samo za „apstraktne građane”, koji su čak protiv „jedinstvenog nastupa” verskih zajednica. To bi, u krajnjoj konsekvenci, na primer, moglo da znači da je izgradnja „engleskih klozeta” i u Srbiji (i ta naša tranzicija otegla se i nikako da se završi) bila izmišljotina „građanista”, naročito u vreme kada su svi pošteni Srbi brisali d… šapurikama.

novinar