Krupni plan za ratnu dramu

Čudna je stvar taj srpski mentalitet. Kada okrene na dobro, zapisao je nedavno Dušan Kovačević – rađaju se veliki ljudi: naučnici, lekari, pisci, pesnici. A kada okrene na zlo – proradi nekontrolisana srdžba, iracionalni inat i zli, pakosni, lažljivi jezici, i sve se stavi u službu zvanu „u korist naše štete”. U osnovi, o tome i jeste film „Sveti Georgije ubiva aždahu”, za koji je, prema istoimenom dramskom komadu, scenario napisao Kovačević, a režirao ga Srđan Dragojević.

Malo ko o tome ume da zbori kao Kovačević, ekspert za Srbe i srpski mentalitet (prema njegovim scenarijima nastala su neka od najvećih antologijskih dela jugoslovenskog i srpskog filma), da upre prstom u mane i manjkavosti, u potencijalno zlo što u čoveku prikriveno čuči, bez cinizma, a sa mnogo duha da sačini (tragi)komediju zbog koje se sami sebi slatko smejemo.

Do komičnog i smeha Kovačević stiže čak i tamo gde oni nisu očekivani ili podrazumevajući – u serioznoj drami, gotovo antičkoj tragediji – što u svojoj biti i jeste „Sveti Georgije ubiva aždahu”. Tu uzbudljivu, istinitu priču iz praskozorja i samog početka Prvog svetskog rata, o oklevetanim mačvanskim seljacima osakaćenim prethodnim u balkanskim ratovima, što po kazni bejahu mobilisani i odvedeni u prve borbene redove na Ceru – i Kovačević i reditelj Dragojević pričaju kroz žanrovsku mešavinu.

Tragični bogalji, ratni invalidi, nisu glavni junaci. Ne. Oni su u funkciji antičkog hora koji pruža korisne informacije o spoljašnjim okolnostima glavne dramske radnje – ljubavnog trougla, o Srbiji u kojoj rat slovi za peto godišnje doba, o srpskom mentalitetu – i poganluku i dobroti.

Njihovo tragično stradanije, Dragojević nije umeo, ili nije prepoznao da treba da iskoristi za katarzu. Takva prilika je otišla u nepovrat. A bila bi to najmoćnija scena njegovog visokostilizovanog filma u kojem je, doduše, pokazao široku rediteljsku erudiciju, posežući povremeno i za citatima iz Kopoline „Apokalipse” (scene šverca brodom preko Save), ili iz filmova Serđa Leonea (scene sukobljavanja glavnih junaka-suparnika) i sl.

Oslonac u raskošnim Bulajićevim partizanskim filmovima Dragojević ovoga puta nije tražio (kao što je to činio u „Lepim selima”). U „Aždahi”, naročito u scenama rata i ratovanja, malo je totala, višestrukih planova unutar kadra, juriša i skupih „masovki”. Umesto toga, Dragojević se stilski opredeljuje za krupni plan (dominira) koji je, činjenica je, uvek intimniji (i jeftiniji), ali ne i dovoljan za posve uspešnu ratnu melodramu.

Srećom što je tu fantastična (i veoma brojna) glumačka ekipa. Oprostiće mi i scenarista i reditelj, ali „Sveti Georgije ubiva aždahu”, pre svega, pripada njima, a oni deo te slave treba da podele sa direktorom fotografije Dušanom Joksimovićem (stalno nadmašuje sebe), montažerom Petrom Markovićem (spasava i što se spasti ne može), scenografom Miljenom Krekom Kljakovićem (više je uradio nego što se u filmu vidi), kostimografkinjom Marinom Medenicom, autorom maski Halidom Redžebašićem i dizajnerom zvuka Svetolikom Zajcom...

Oni su ti zbog kojih se sa relativnom lakoćom zaboravlja na povremenu rediteljevu neodlučnost na koju će stranu, na uočavanje da preferira scene sa pucanjem, raznošenjem u vazduh ili sakaćenjem, u odnosu na one u kojima treba da se razvije kakva tanana emocija ili krhko ljudsko stanje. Na propuštanje šanse da se još bolje profitira od (u filmu) konstatovanih ekstrema – da smo mi kao narod sposobni da vidimo ili samo blato ili zvezde, a nikako da pogledamo pravo ispred sebe – u budućnost...

No, šta je tu je. Rekoh već da je glavni element ovog filma pogibeljan ljubavni trougao, koji čine Gavrilo – mladić obogaljen u prethodnim ratovima, Katarina – gradska devojka koja dolazi u selo zbog njega, a udaje se za Đorđa – lokalnog žandara čija opsesivna ljubav dopušta ama baš sve, čak i preljubu, u to doba nezamislivu.

Kao Đorđe, Lazar Ristovski je podario svoju do sada najbolju dramsku ulogu na velikom platnu. Njegov lik kao da ne pripada ovom vremenu i prostoru. On jeste i antički junak i bog trpljenja i ratni heroj i patriota i čovek ispred svog vremena, ali i dostojanstveni zarobljenik neuzvraćene ljubavi. Hrvatska glumica Nataša Janjić kao Katarina je eterična, a moćna. Pravi odabir za ulogu moderne, obrazovane žene, sa erotskom ali i mentalnom snagom, pogubnom za dva snažna muškarca. Đorđev antagonista Gavrilo, u tumačenju Milutina Miloševića, sveden je na pravu meru s obzirom na disproporciju između glumčeve naočite fizičke pojave i njegovog iskustva.

Blistava zvezda među zvezdama je, od strane reditelja maksimalno iskorišćeni, maleni Predrag Vasić kao Vane siroče, nevini svedok svih događaja u filmu (čak i ukazivanja Svetog Georgija na nebu), na čijem se licu ogleda sva tragika srpskog stradanja u 20. veku.

Kada pogledate „Aždahu”, biće vam jasno i zašto Branislav Lečić kao kapetan Tasić diže adrenalin i filmu i publici, zašto je sada Mile Vuković Zorana Cvijanovića drugačiji (igrao je isti lik i u predstavi), kakva je duša od čoveka Žoja ribar Bojana Žirovića, i kako su koloritni i potrebni, svako u svojoj ulozi: S. Miletić, S. Ninković, B. Milivojević, M. Andrejević, S. Timarov, G. Jevtić, Lj. Bandović, B. Zeremski, M. Predić... Bora Todorović ili Milena Dravić... Glumaca je ovom filmu više od 80...