Mediteran bez vina, maslina i muzike

Da je u Italiji problem imigracije goruća društvena tema, postaje jasno već i površnim uvidom u njihove medije: o strancima se govori i piše gotovo neprekidno. Postoji, međutim, potreba jednog dela javnosti da ovaj problem osvetli iz različitih uglova, tako da se njemu posvećuju ne samo veoma ozbiljni analitički tekstovi i emisije, već su i mnoge kulturne manifestacije njime tematski obeležene.

Na nedavno završenom bijenalu teatra u Veneciji, internacionalnom festivalu posvećenom temi Mediterana, skoro svih devetnaest prikazanih predstava i nekoliko radionica, književnih večeri i video-projekcija, bavile su se, ukoliko ne direktno izbeglištvom, onda multikulturalnim fenomenima koji nastaju kao posledica savremenih migracija. Više nego ukus maslina, vina i muzike, na venecijanskom festivalu Mediteran je budio asocijacije ratova, bede i tajnih izbegličkih brodova; kako i ne bi kada ovaj prostor spaja Malu Aziju, Bliski istok, severnu Afriku, Balkan, Italiju, Francusku i Španiju...

U umetničkoj transpoziciji španskog Teatra de la Abadija iz Madrida, Arlekin iz Goldonijeve komedije „Arlekin, sluga dvoje gospodara” postaje Alžirac (španska predstava poigrava se zvučnom sličnošću reči Arlekino i Arhelino), i poput njegovog prethodnika govori o ropstvu, ali o ropstvu našeg vremena: imigraciji. Autori predstave pitaju se šta je to što Zapad čini po pitanju imigranata i oštro odgovaraju: „Potpuno nekažnjeni, mi smo krvnici terorizma koji pušta da umiru oni koji pokušavaju da pobegnu od bede. A onoga ko uspe da preživi, uzimamo u svoju službu i tlačimo, ali samo zato da bismo imali vremena da i sami budemo tlačeni.”

Ovakvi glasovi, koji se istina retko čuju, skreću pažnju na naličje problema imigracije. Koliko god se zvanični mediji u Italiji upinjali da seju strah, ukazujući na štetu koju zemlja trpi od alarmantnog i rastućeg broja stranaca u zemlji, oni manje skloni manipulaciji razmišljaju o činjenicama koje su u korenu ovog fenomena: koje sve poslove i pod kojim uslovima ovi nesrećnici „odrađuju” u njihovoj zemlji, a naročito ko od toga ima koristi.

Osim ove kritičke pozicije, kao ekstremna opozicija dominantnoj ksenofobiji javlja se i neka vrstu sentimentalizma, kojoj su Italijani naročito skloni. Tako se bez kritičke svesti glorifikuje sve ono što je drugačije i potiče iz redova obespravljenih. Ilustracije radi, predstava „Prokleta moja zemlja” marokanskog nacionalnog teatra iz Rabata dočekana je u Veneciji pravim ovacijama, mada umetnički daleko ispod festivalskog nivoa. Dramaturški nemušto i prevaziđenim teatarskim sredstvima, autor teksta i režije Dris Rokh, osvetljava sudbine marokanskih građana koji se u francuskoj odaju kriminalu. Oduševljenje publike ne može se protumačiti drugačije nego kao direktna podrška „izbegličkom glasu”: onom koji u prvom licu izjavljuje da je građanin drugog reda i da nikad nije imao mogućnost izbora. Mada naivna i gotovo amaterska, marokanska predstava ipak nosi ekskluzivnu i hrabru poruku: u kriminal i nemoral ogrezli su svi, kako u tuđini, tako i u domovini.

U Veneciji premijerno izvedena predstava beogradskog Bitef teatra „Zimske bašte” u režiji Nikite Milivojevića odlično se uklopila u pomenuti tematski okvir i obogatila ga postavljanjem nešto drugačijih pitanja: šta se dešava kad jedna zemlja ostane bez svoje mlade intelektualne elite, kada sedamsto hiljada visoko obrazovanih mladih ljudi ode, da bi u nekoj drugoj evropskoj ili svetskoj prestonici otvaralo izložbe, predavalo na univerzitetima, potpisivalo prestižne projekte? Nastala na osnovu bogate i-mejl prepiske koju je autor devedesetih vodio sa svojim prijateljima rasutim po svetu, predstava želi da ukaže na činjenice o kojima se i kod nas malo govori, a koje, videli smo u Italiji, bude živo interesovanje inostrane javnosti, pre svega kao dragoceni materijal za reviziju jednostrane „slike o Srbima”, godinama servirane od strane medija. Svedenog i savremenog izraza, sa zanimljivim vizuelnim rešenjima i dramaturškim pauzama koje govore skoro koliko i fragmentirani tekst, predstava ne nudi lake odgovore, već pre svega intimna svedočanstva o jednoj „izgubljenoj generaciji”.

Zanimljivo je primetiti da je većina predstava na festivalu nastala adaptacijom i osavremenjivanjem klasičnih dramskih i književnih tekstova; Otelo, Orlando, Odisej, Plaut, Antigona, junaci istoimenih predstava, balansiraju između Istoka i Zapada, obeleženi „trusnim” područjem današnjeg Mediterana; predstava „Crni pakao”, italo-palestinska produkcija rađena po motivima Danteovog „Pakla”, jeste svojevrsno putovanje po prašnjavim putevima Palestine i Libana, među crkvama i džamijama. Po motivima „Mediteranskog brevijara” Predraga Matvejevića, a u saradnji sa samim autorom i uz njegovo ekskluzivno pojavljivanje na sceni, nastala je predstava „Midraš/Hikajat” koja nastoji da scenski predstavi srž Matvejevićeve vizije Mediterana, ne samo kao geografske celine, već pre svega kao amalgama naroda i misli, simbola i alegorija.

Mada rešenja za problem izbeglištva, bilo na lokalnom bilo na globalnom nivou, nema ni na vidiku, Bijenale teatra, upućena mnogo užem broju recipijenata i dosta skromnija manifestacija od opulentne vizuelne i filmske smotre, dala je ovogodišnjim izdanjem svoj nesumnjiv doprinos u rasvetljivanju ovog komplikovanog fenomena.