Ministar ne sme da bude birokratska figura

Još od filmskog debija 1980. godine u filmu „Petrijin venac” Srđana Karanovića, Mirjana Karanović gradi uloge koje nude energiju i emociju, i koje se pamte. I danas, ova prvakinja JDP-a koja je trenutno vrlo posvećena svojim studentima na Akademiji umetnosti sa kojima za Pozorje mladih priprema komad „Don Žuan se vraća iz rata”, trudi se da svakom novom ulogom načini drugačiji umetnički iskorak. To je slučaj i u filmu „Tamo i ovde” Darka Lungulova (prikazan za zatvaranju 37. Festa) u kojem obiluje suptilnošću, ali i smelom željom za promenom iz osrednjosti života u Srbiji.

– Uloga u filmu „Tamo i ovde” je neuobičajena kod nas. U svetu se smatra normalnim da Meril Strip i Klint Istvud, kao u filmu „Mostovi okruga Medison”, igraju junake koji se zaljubljuju u poznim godinama. Film Darka Lungulova je, između ostalog, priča o ljubavi žene i muškarca u pedesetim godinama. Lik koji igram je majka, čije majčinstvo nije u prvom planu, jer je važno njeno žensko biće i emocije u tim godinama. Žene u pedesetim godinama u našem filmu su uglavnom predstavljene kao tetke, babe, žene u funkciji kuvanja ručkova ili pletenja čarapa ili su ludaje koje pokušavaju da budu atraktivne.

Zašto postoji taj kliše?

Zato što je tako lakše. Čini se da je lakše potegnuti za klišeom, nego se pozabaviti mogućnostima. Producentima je lakše da ne rizikuju, a to su bedni razlozi. U poslednje vreme, reditelji i rediteljke su mlađi autori. Zašto bi ih zanimale sudbine ljudi koji su duplo stariji od njih? Oni se bave problemima koji su aktuelni.

Film „Tamo i ovde” preispituje nadu da je tamo negde bolje nego ovde. Šta je za Vas tamo, a šta ovde?

Naziv filma ima dve verzije: srpsku – „Tamo i ovde”, dok engleska glasi „Ovde i tamo” (Here and There) i pitanje je vizure gledanja. Iz ugla Amerikanca Roberta, ovde je Amerika, a Srbija tamo, a kod Olge je obrnuto. U našoj maloj zemlji ta tema nikoga nije mimoišla, kao što postoje krajevi u kojima ljudi ne razmišljaju da napuste te sredine. Svi oni koji imaju glad za novim imaju i želju da odu negde tamo i vide nešto novo, o čemu su čitali ili su videli na razglednicama. Lično, nikada nisam zamišljala da ću otići odavde zauvek. Uvek mi je bilo interesantno da odem negde i provedem neko vreme, ali da se vratim. Uvek sam se vraćala.

Sa kakvim emocijama se vraćate u Srbiju? Šta Vas vuče Beogradu?

Osećaj da se vratiš domu. Ovde ima puno razloga za stres i tenzije, ali je meni moj dom prostor koji je moje gnezdo u Beogradu. U to utočište su utkani ljudi, prošlost, ali i budućnost, i teško bi mi bilo da to mesto preselim na neku drugu tačku na planeti. Ostale bi samo uspomene i to novo mesto ne bih mogla da učinim živim, svojim.

Često ste snimali u zemljama nekadašnje Jugoslavije. Stiče se utisak, da ste među prvima uspostavljali raskinutu kulturnu saradnju?

Uspostavljala sam svoju saradnju i teško se može govoriti o globalnoj saradnji dve ili više kultura. Moraće da prođe još mnogo vremena da saradnja postane normalna. Još uvek nema uslova za to.

Zašto?

Još uvek postoje nerešena politička pitanja na nivou država. Mnogo se govori o Evropskoj uniji i zajedničkom evropskom prostoru u kojima će se ljudi, roba, pa i umetnost, slobodno kretati. Kada se i naše države ekonomski i politički stabilizuju i kada ne bude čuđenja zašto neko iz jedne zemlje odlazi u susednu da radi, uslovi će postojati. Ovog proleća niko iz beogradskih pozorišta me nije zvao da radim novu predstavu, a ja volim da igram, volim svoj posao. Uskoro putujem u Rijeku gde ću igrati u predstavi „Tramvaj zvani želja”, čemu se radujem, imam energiju, volju i želju.

Shvatate li ceo Balkan svojim prostorom, shodno tome da svi govorimo sličnim jezikom i sličnog smo kulturnog nasleđa?

Na to gledam kao na mogućnost, kao zadatak koji sam sebi postavila, koji mi se sviđa, jer ima težinu. Kada mi neko ponudi novu ulogu koja za mene predstavlja novi nivo koji treba da dobacim, to me motiviše.

To je slučaj i sa novim filmom „Na putu” Jasmile Žbanić, sa kojom ste snimali „Grbavicu”?

U tom filmu igram malu, zahtevnu ulogu. Reč je o problemima mladih u Bosni danas, o njihovim željama da se u ovom teškom vremenu spasu, pronađu sebe, učine život normalnim i smognu snagu da idu ka cilju koji su postavili. U zemljama u kojima je komunizam ukinuo mogućnost religijskog izražavanja, bežanje u veru i revitalizacija verskih institucija je veliko. U Bosni muslimanska vera je ponovo dobila krila, ali ne kao pre rata, već ima jače uticaje iz radikalnih islamskih učenja. Misleći da će im to život učiniti stabilnijim, mladi traže smisao u takvom islamizmu. U filmu koji se bavi pokušajem da se nađe mesto u svetu, igram ženu koja je daleko od mene po uverenjima. Ona je radikalna muslimanka, što je za mene izazov.

Očekujete li opet nacionalističke novinske natpise „Mira Karanović opet igra muslimanku” i reagujete li na takve komentare?

To je već dosadno. Prvi put sam bila zbunjena i nisam verovala zašto tako i toliko. Drugi put je bilo lakše. Reakcije javnosti i Ministarstva kulture su bile žestoke, a i nacionalisti su brzo shvatili da to nije primereno i da je besmisleno. Ne očekujem da će ponovo da se potegne ta tema, jer to više nije skandalozno.

Kako kao dramska umetnica reagujete na nedavne ostavke Predraga Ejdusa i Ivana Tasovca, upravnika Narodnog pozorišta i direktora Beogradske filharmonije?

Stvari u kulturi se ne rešavaju birokratski. U tranziciji smo i mnoge stvari još uvek nisu uspostavljene, a mnoge moraju da se promene. Došla su vremena da ono što je nekada bilo dobro više ne funkcioniše, a ne zna se kako da se to promeni. Nije dovoljno da ministar kulture bude figura koja birokratski obavlja posao. Treba da bude kreativniji, da pronađe rešenja. Meni nije dovoljno ono što sam pročitala kao obrazloženja.Poznajući Tasovca i Ejdusa, smatram da su zaslužili više napora i truda Ministarstva kulture da zajedno sa njima pokuša da reši probleme. Ni Tasovac ni Ejdus nisu došli na mesta na kojima su bili da bi to upisali u svoje biografije, da bi se time hvalili. Naprotiv, obojica su se lišili važnih stvari u svojim životima. Tasovac je vrhunski pijanista koji se odrekao pijanističke karijere koja je bila u punom zamahu da bi podigao filharmoniju. Ejdus je vrhunski glumac, vredna osoba koja nema potrebe da se bakće kancelarijskim poslom upravljanja pozorištem, jer može da bira šta će i gde da glumi. On je dokazani umetnik i mesto upravnika mu nije odskočna daska za buduću karijeru. Moramo da cenimo takve umetnike, da pokušamo da uradimo više. Ministar se nije potrudio da konkretno objasni probleme, i ne vidim da postoji borba da se u našoj kulturi nešto promeni.

Niste zadovoljni našom kulturnom politikom?

U Srbiji je kultura uvek bila na pretposlednjem mestu, a sada je, čini mi se, na poslednjem. Ko brine o kulturi u državi koja nema dovoljno sredstava za ekonomiju? Ne postoji plan za budućnost u bilo kom segmentu društva. Suviše smo utopljeni u beznadežnost, neimanje vizija, perspektiva za budućnost, i energije koju bismo uložili da bismo izdržali. Suviše je negativnih emocija, niko se ne trudi da narodu da optimizam i razlog da se veruje u budućnost. Volela bih da neko shvati da je emotivno i duhovno zdravlje naroda važnije od finansijskog blagostanja. U istoriji smo imali mnogo teških vremena, ali su ljudi imali veru, energiju, poverenje u državu. Sada nema ni vere ni nade i svi su se okrenuli sebi i svojim malim životima. Više nema bliskosti i saosećanja, i to je depresivno.

Kako se borite protiv toga?

Teško. Imam 50 godina i sada sam doživela kao da mi život ide nadole. Kao mala, u šezdesetim, sećam se da nismo imali puno, bili smo siromašni, ali moji roditelji nisu mnogo kukali. Kao tinejdžerka, u sedamdesetim, opet nismo imali mnogo, ali smo se snalazili jer smo razvijali svoje ličnosti. Osamdesete su bile vreme procvata rokenrola, teatra i filma i izgledalo je potentno, da će da buja. Devedesete su bile užasne – ljudi su gubili živote, kuće, identitete. Sada je period duhovnog i mentalnog potonuća i teže mi je nego devedesetih, jer smo tada imali ljutinu, energiju da se borimo protiv nekoga za nešto bolje. Sada je samo nasilje i agresija, agresija mladih, čak mlađih i od 20 godina i depresivno je. Treba mi puno snage da izdržim, da verujem da iako ja neću doživeti bolja vremena, neko bi trebalo.