Stradija, juče, danas, sutra!

Ratovi, bune, mitinzi, euforije, govorancije bez glave i repa, granice i nazivi država koji se svaki čas menjaju, inat i vazalstvo, potraga za vođama, licemerstva, farisejstvo, kukanje i pevanje, zavijanje kad mu vreme nije, glupost nad glupostima, ludost nad ludostima, hrabrosti nad hrabrostima, izdaje nad izdajama, strančarenje, laž i pritvorstvo. Vozovi ostaju za nama, stalno kašnjenje; Godo koji ne dolazi, zaklinjanje u Boga, i bezbožništvo, vera i nevera, brat bratu jamu kopa, rakija i Hakija, sva ta teretna budalaština i ludorija, politička, intelektualna, crkvena, narodski, demokratski i monarhijski folklor, istorija i savremenost, komičan, ciničan, ibijevski apsurdan i teretan nanos minulosti i živog života, čine „Novu Stradiju” Svetislava Basare kao lucidan, odvažno satiričan komentar, doradu i dopunu „Stradije” Radoja Domanovića, našeg najvećeg satiričara.

I ne samo „Stradija”. U tekstu Svetislava Basare, u britkoj predstavi ansambla Narodnog pozorišta, i reditelja Kokana Mladenovića, „Stradija” je istorijski obrubljeni, pozlaćeni okvir, satirički horizont našeg načina postojanja, pohvala sabrane i izabrane nacionalne gluposti i ludosti, u duhu Erazma Roterdamskog, i Alfreda Žarija. Naša ibijevština!

Vozovi odmiču dok mi sa korpama i zembiljama, brdima bostana i šećerne repe, čučimo na malim, zatravljenim železničkim stanicama punih invalida, i, na drugi način, unesrećenih, osakaćenih „udarenih” faca. U dokolici se ko braća psujemo i svađamo, majčicu rakijicu razmenjujemo, jedan drugom, sa hvalom, ili psovkom, što nije lako razlikovati – dodajemo. Jedni druge potkradamo, u majčinu gonimo, u nebesa vazdižemo, kako kad, i ko zna zašto! Umiremo, ginemo u ratovima i od jeftike, ali Stradija nikako da odumre! Pre bih rekao da se popunjava, širi kao mrtav leš, mada ne znam kakav bi to živ leš mogao da postoji, i živi! Ali, u Stradiji je sve moguće, tačnije ništa nije nemoguće! Sve se može očekivati, osim onog što očekuješ, i što nikako da dođe, a kao tu je, te danas će, te sutra će, te posle ovog, ili onog, sledećeg prevrata, ima da dođe, i baci nas u prostore sreće! I danas smo žitelji ove imaginarne zemlje, stradioci i stradalnice, kako žitelje ove ibijevske zemlje naziva Svetislav Basara.

Dakako, nemamo samo mi negativnu istoriju; nismo samo mi mešetari, velemajstori ludosti i budalaština. Imaju i drugi narodi svoja opšta slaba, negativna mesta, i nema naroda koji, pored svoje zvanične države, nema i rezervnu, satiričkom, sviftovskom maštom oblikovanu Stradiju, ili kako se već ovakve čudne zemlje nazivaju i krste. I otuda, nema ljutiš(!). Gledaš, čudiš se ljudskoj gluposti, smeješ se sa gorčinom, uzdržano; sve to i jeste, i nije život kojim živiš, burleska, politička, estradna, visokoakademska, intelektualna, umetnička, laička i geačka kojoj i sam doprinosiš!

Svetislav Basara je u pravu: za „Stradiju”, za njeno pisanje i igranje danas, život koji daske ne znači, prost i ubog, vulgaran i brutalan, pritvoran i farisejski, pruža piscu priliku da okretno i lagodno pliva nepresušnim, stradijskim okeanom u kojem se vekovima davimo! Zavisi kako se ko snalazi, kolika mu je, i kakva veština plivanja bogatim vodama gluposti, laži, manipulacije!

U pohvali gluposti jedva da se može preterati, pa to nije učinio ni Svetislav Basara, od koga se tako nešto moglo očekivati! I Basara se igra, ne liči mi na mizantropa ali je, svejedno, nepopustljivo istinoljubiv, u čemu mu, srcem, dušom i telesno, priskaču u pomoć, ništa manje vatreni i žestoki, reditelj Kokan Mladenović, koreograf Mojca Horvat, kompozitor Marko Grubić, čija muzika ponekim gorkim, žalobnim, začudnim tonom, prati, podržava i podiže, razlistava ludoriju koju na sebe uzimamo, i navlačimo kao za nas, specijalno krojenu ludačku košulju! Udri bez stanka i počinka! Mladenović i njegovi saradnici jedva da ostavljaju mesta za aplauz koji zaslužuju, bez obzira na to što sa nekim mešanim osećanjem napuštamo dvoranu Narodnog pozorišta, svakako pomalo „pomereni”, zapitani da li smo odista sa ovim ljudima sa scene rod rođeni, i dokle, u ovom srodstvu, možemo opstati!

Ipak, ono što je, pored igre pune elana i dinamike, najbolje u predstavi Kokana Mladenovića, to je nepopustljiva želja da se na sav glas kaže, oblikuje i imenuje glupost kao jedna od energija našeg života. Možda je Svetislav Basara mogao da „priđe” i bliže savremenosti, ka većoj prepoznatljivosti, ali pisca nije posebno zanimala podela uloga u komadu u kojem su glupost i ludost pokretačka energija. Mladenović i Basara nikoga ne povlašćuju. Stradija je zemlja pokretnih zidova, sa velikim ramom za vođu u središtu (scenograf Marija Kalabić). Ispred pozlaćenog rama je krupna obrađena krmača, prineta vođi na dar!

A raja ko raja; ministri da i ne govorim! Gore visoko, dole tvrdo, savijaj se, privijaj se, ne ide! Svako razvija svoju taktiku i strategiju, veštinu i „diplomatiju” kako da opstane, uspe, nekom uvali, podvali! Ako nećeš ti, učiniće to drugi! Rastur kolo Ace Popovića nikako da se doigra! U nas su često igrani, hvale vredni, tekstovi „zdrave pameti”. Evo jedne žive, aktuelne, lake, burleskne predstave, u kojoj „blista” bolesni razum, i nakaradno shvatanje javnog i privatnog života. Da poludiš! Da pukneš od muke, smeha, brige!

Nije za idilične duše! Onima koji ne guraju glavu u pesak, ova predstava će goditi. U uigranom, vrednom, predanom i valjanom ansamblu mogli bismo istaći nekoliko nosilaca važnijih uloga: Miodraga Krivokapića, Aleksandra Srećkovića, Davida Tasića, Marka Nikolića, Nelu Mihajlović, Radmilu Živković. U ostalim ulogama: Branko Jerinić, Miloš Đorđević, Ljiljana Blagojević, Nebojša Kundačina, Lepomir Ivković, Bojana Bambić, Stefan Bundalo, Ivan Zekić, Bojan Krivokapić, Stefan Buzurović, Milan Vučković, Tanja Petrović, Hana Selimović, Ana Stojanović, Milena Đorđević, Pavle Jerinić, Rade Ćosić. Dramaturg Branislav Ilić. Stradijsku odoru zamislila je Bojana Nikitović.