I stranci usvajaju decu iz Srbije

U ovom trenutku 434 para iščekuju dan kada će im biti javljeno da su postali roditelji. Na jedno dete bez roditeljskog staranja u proseku konkurišu četiri usvojiteljska para. Podaci iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku govore da će do kraja ove godine biti usvojeno oko 200 mališana, a u protekle dve godine dvadeset stranih državljana usvojilo je mališane iz Srbije – najviše dece dobilo je francuske, američke, švedske, grčke i kiparske pasoše. Analiza Ministarstva rada i socijalne politike pokazuje da su to veoma često mališani kojima su u životnoj lutriji dodeljeni geni koji usporavaju psihofizički razvoj i deca tamnije puti. Naime, oko polovina ove dece ima određene zastoje u razvoju, emocionalnoj zrelosti i manje zdravstvene probleme, a trećina mališana je romske nacionalnosti.

Po rečima Dobrile Grujić, šefa odseka za poslove usvojenja i hraniteljstva Ministarstva za rad i socijalnu politiku, objašnjenje zbog čega procedura usvojenja toliko traje jeste činjenica da za jedno dete "konkurišu" četiri bračna para.

"Po slovu novog Porodičnog zakona, razlika u godinama između deteta i usvojitelja ne sme da bude veća od 45 godina, ni manja od 20 godina. Međutim, više od 40 odsto potencijalnih usvojitelja starije je od 46 godina, a gotovo svi oni traže bebe koje imaju svega nekoliko meseci. Ako imate na umu podatak da je svega trećina dece koja čekaju na usvojenje mlađa od dve godine i da 33 odsto mališana ima između tri i pet godina, a trećina je starija od šest godina, onda vam je jasno zbog čega zbog čega je raskorak između želja i mogućnosti", objašnjava Dobrila Grujić.

Naša sagovornica ističe da svi potencijalni usvojitelji žele zdravu decu, a svako drugo dete koje se nalazi u bazi podataka Ministarstva za rad i socijalnu politiku ima poremećaje u razvoju. Ilustracije radi, zbog razvojnih poteškoća koje imaju, stručnjaci Centra za socijalni rad nisu mogli da pronađu usvojitelje za 61 dete, već su našli hranitelje. Uz to, više od 95 odsto usvojitelja želi decu srpskog porekla, a oko četvrtina mališana koji čekaju na usvojenje je romske nacionalnosti.

Iako Porodični zakon dozvoljava mogućnost da i samohrani roditelji usvoje decu, Dobrila Grujić ističe da su samo dve žene postale "mame" u protekle dve godine – jedna je usvojila devojčicu oštećenog sluha za koju nisu mogli da pronađu usvojiteljski par, a druga je usvojila romsko dete sa značajnim poteškoćama u razvoju.

"Od 2006. godine dobili smo 53 zahteva za usvojenje dece iz inostranstva. Međutim, Konvencija o pravima deteta ističe da dete ima pravo da bude zbrinuto u zemlji porekla i da treba da se odgaja u duhu svoje vere i nacije, zbog čega postoji "pozitivna diskriminacija" naših državljana u odnosu na usvojitelje iz inostranstva. Po našem zakonu, strani državljani mogu da usvoje dete iz Srbije samo ako za to dete ne mogu da se pronađu usvojitelji u našoj zemlji. Praksa pokazuje da su deca koja su dobila inostrane pasoše najčešće ona sa poremećajima u razvoju", naglašava naša sagovornica.

Na pitanje – ko su roditelji ove dece, Dobrila Grujić ističe da ovi mališani najčešće nisu nastali kao plod zabranjene gimnazijske ljubavi već su to deca koja su začeta u vezama za jednu noć, čije majke nose preteško breme psiholoških, socijalnih i ekonomskih problema.

S obzirom na to da stručnjaci ispred sebe imaju dete koje je već jednom bilo ostavljeno i koje pati, ne smeju da dozvole grešku i da ga daju osobama za koje su pogrešno procenili da imaju potencijal za roditeljstvo.

Zbog toga proces testiranja roditeljske podobnosti budućih usvojitelja traje oko dva meseca, u okviru koga stručnjaci procenjuju motivaciju usvojitelja da budu roditelji. Treba istaći da zakonodavac nije dužan da bilo kom paru pronađe dete, već je dužan da detetu koje nije prohodalo gegajući se iz maminog u tatino naručje nađe roditelje koji će ga voditi kroz život. Zbog toga je sastavni deo procedure usvojenja dece – program obuke usvojitelja, ističe naša sagovornica.

Na pitanje – kako izgleda administrativni put kojim se ide ka usvajanju dece, ona odgovara da se svi potencijalni usvojitelji prvo javljaju opštinskom centru za socijalni rad. Oni su dužni da, osim ličnih karata i izvoda iz matičnih knjiga rođenih i venčanih donesu i potvrde da nisu lišeni roditeljskog prava, da nijedan od partnera nije pod istragom, nije osuđivan, nije lišen poslovne sposobnosti i nije oboleo od bolesti koje mogu predstavljati pretnju po zdravlje deteta, kao što su zarazne ili bolesti zavisnosti. Potencijalni usvojitelji takođe treba da prilože dokumentaciju o vlasničkim papirima i prihodima.

A kako razrešiti jednu od najosetljivijih dilema koja od prvog dana u stopu prati priču o usvojenju i koja je sadržana u pitanjima da li, kada i kako detetu reći istinu o poreklu? Iskustvo sa roditeljima koji su taj dokument zaključali u najčuvaniju škrinju porodičnih tajni govori da deca uvek pronalaze "čarobni ključić" i to, po pravilu, u najnepovoljnijem periodu njihovog razvoja – u pubertetu. Upravo zbog toga dete treba da raste sa pričom o sopstvenom poreklu, a ta priča ne sme da povređuje nežnu dečju psihu.