UGOJENI CRKVENI MIŠ

Dok svet ovih dana obeležava 200. godišnjicu rođenja tvorca teorije evolucionizma Čarlsa Darvina, srpska zemaljska vlast ozbiljno se brukala dopuštajući kreacionistima da otvore front odbrane morala nebeskog društva.

Oni koji su u vreme prethodne vlade zamalo uspeli u naumu da Darvinovu teoriju izbace iz školskih programa, ponovo su u naletu.

Kako je srpska vlada među onima koje su parafirale deklaraciju Saveta Evrope kojom se poriče kreativističko shvatanje sveta, Crkva se ovoga puta nije bavila darvinizmom koji izjednačava sa ateizmom. Gađaju se nove mete kako bi se sprečilo stvaranje „bezbožničkog”, čitaj civilnog društva.

Zahtevom u poslednji čas da se revidira predlog Zakona protiv diskriminacije i izbace neki njegovi članovi, priznatih sedam konfesija pokazalo je moć koja je po mnogima, uključujući i vernike, nedopustiva u državi koja sebe naziva laičkom.

Moderna Evropa nije „antireligiozna”, ali „Bogu zabranjuje da se meša u istoriju”. Tu neizbežno počinje konflikt. Povišenje nivoa ljudskih prava i sloboda koje nudi civilno društvo sukobljava carstvo zemaljsko i carstvo nebesko.

„Civilno društvo, demokratija, ljudsko pravo, iako imaju hrišćansko poreklo, u suštini su usmereni protiv crkvenih ustanova”, procenjuje ugledni teolog profesor Radovan Bigović.

Crkva je dakle sumnjičava. Pošto je manifestovala svoj uticaj, vlada je poslušnički povukla predlog zakona. Potom ga je prihvatila, a biće da Rasimu Ljajiću treba najviše zahvaliti što nije dirana njegova suština.

Zadržavam pravo da budem sumnjičav prema crkvi. Priznajem da mi je lakše da silazim sa „krošnji drveća” nego da verujem u biblijsko stvaranje kosmosa i čoveka u njemu.

Sve što se događalo navelo me je da se podsetim nekih stvari i priupitam zašto se SPC – kao najmoćnija, pa time i najodgovornija među crkvenim zajednicama – paralelno sa državnom legislativom ne bavi više sopstvenim problemima koji se skrivaju pod mantijama.

Kako to da u mnogim državama različitih hrišćanskih dominacija sveštenici odgovaraju za pedofiliju, a ovde se slučaj vladike sramno okonča farsičnim objašnjenjem? Šta je sa onim duhovnicima koji žive u bludu sa vernicama i nevernicama ili mladim ljubavnicima?

Šta je sa sveštenikom kome je usred službe u Topčiderskoj crkvi na mermer ispao pištolj? Šta sa onima kojima je omogućeno da mimo svih „tarifa” na svadbama i sahranama uzimaju novac od verničke sirotinje?

Šta je sa popom kome se ucveljena ćerka na sahrani svoje majke tiho požalila da je skratio opelo, a on prvo uzvratio „kol’ko para tol’ko muzike”?

Da li narastajuća finansijska snaga crkve, koja je poništila izreku o „crkvenom mišu”, potiskuje u stranu njen duhovni profil? Od kada se vozikaju skupim džipovima i sve češće viđaju po skupim restoranima. Otkud to da dostojanstvenici crkve po magazinima prikazuju svoje luksuzne stanove?

Ovo su neki od primera s kojima sam upoznat. Šta bi tek imali da kažu drugi koji nisu ovlašćeni da se pozivaju na Božji zakon? Ima li Boga koji odobrava ovakvo ponašanje nekih srpskih popova? Crkva ima svoj sud, pa zašto ne sudi?

Šta je sa onima koji su blagosiljali oružje i „patriote” zbog čijih smo zločina svi na krstu? Onima koji su raspirivali mržnju? Mešali se u dnevnu politiku pozivajući glasače da ne izađu na birališta. Šurovali sa bojažljivim političarima.

Sa takvim ponašanjem, i ambicijama, autoritet crkve se udaljava od ocene koju je nekada dao Martin Luter Ling: crkva ne treba da bude ni gospodar, ni sluga države. Ona, pre svega, treba da bude njena savest.

Ako crkva nije u stanju da prvo pomete svoje dvorište, onda teško da može da bude savest savremenog civilnog društva.

Ako Bog na sve ovo ćuti, ima li ga? Ako ga ima, mnogi će goreti u paklu. No, ne bih u te teme. Ostajem na zemlji i pitam se ko je srpskim popovima dao pravo da budu tako navalentni?

Omogućila im je država. A država to su političari. Koliko se razlikuju od Zorana Đinđića koji je imao snagu da kaže da je ateista a da pri tom zdušno pomaže gradnju Hrama Svetog Save i da sina Luku odvede na čas veronauke.

Kada uzmem u obzir kakvi su neki srpski popovi, a kakvi neki naši političari, deluje pomalo smešno da „crkveni bezbožnici” prete nevernicima. Neki od tih popova možda će mi zameriti na teškim rečima. Pitam se kako to da teške zamerke predlogu jednog zakona izgovaraju samo popovi – u laičkoj zemlji?

Mnogi dele mišljenje da crkva uporno odbija da bude verska zajednica. Pad uticaja u svojoj – isključivo duhovnoj zoni odgovornosti – uporno pokušava da nadoknadi ostvarivanjem političkog uticaja i zauzimanjem terena gde crkvi nije mesto.

SPC je odavno ušao u zabran politike – jer mu je to prvo dopustio Miloševićev režim u vreme „velikog okupljanja”. Posle je bilo kasno, a i demokratska vlast radije je koketirala sa crkvom ne želeći da je vrati u okvire koje određuje savremena, demokratska, sekularna država.

Nisam zato uopšte uveren da težište krivice pripada crkvama. Opora priča o predlogu zakona o diskriminaciji više je dokaz slabosti države nego snage crkve koja samo osvaja prostor koji je država ostavila, prepustila ili zaboravila.

Pre tri godine vođene su žestoke rasprave povodom predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama koji je kritikovala i Venecijanska komisija, organ Saveta Evrope, i domaća javnost. Da podsetim, crkva je tada tražila da sveštenici dobiju imunitet i da bude oslobođena plaćanja poreza.

Da su zahtevi crkve prošli, morali bismo da ih menjamo: EU je 2007. od Hrvatske zatražila da verskim zajednicama ukine privilegiju neplaćanja poreza. Što dokazuje da su crkve vođene isključivo sopstvenim interesom koji ne uzima u obzir ciljeve budućnosti zemlje.

Sada smo ponovo otvorili problem definisanja odnosa crkve i države, kanonskog i državnog zakonodavstva. Od vremena Francuske revolucije, kada je u istoriju kročila sekularna država tražeći da se lojalnost iskazuje naciji, a ne veri, uređivanjem odnosa crkve i države po Zapadnoj Evropi bavi se posebna disciplina poznata kao državno-crkveno pravo. Tako nešta ovde ne postoji.

Nepostojanje pravne regulative podstiče česte nesporazume, posebno kada se radi o pitanjima ljudskih prava i sloboda, polne i rodne jednakosti, slobode izbora ili političkog angažmana verskih službenika. Srbija se, što se prava homoseksualaca tiče, nalazi u neatraktivnom društvu zemalja kao što su Albanija, Hrvatska, Makedonija i BiH. Što nije neka preporuka približavanja Evropi.

Ako se crkva razmahala, a jeste, najveću krivicu snose bojažljivi političari svih fela obuzeti potrebom da celivaju krstove i oltare kako bi sebe prikazali velikim pravoslavcima. Uključujući i socijaliste!

Jadni Srbi. Udara ih sa dve strane. S jedne su licemerni popovi, s druge prevrtljivi političari. Kako se spasti? Kome se požaliti? Od koga tražiti da kazni vladiku-pedofila, sveštenika-oružara, besramno sladostrastnog popa?

Zar sve to nije diskriminacija? Diskriminacija od onih koji se žale da su diskriminisani. Da bi se i sutra nametali kao bezgrešni arbitri svekolikog života.

Šta je temelj slobode: ono što branimo za sve, ili ono što se brani selektivno? Religiji i ateizmu, kao njenom antipodu nije mesto u sferi javnog već privatnog. U suprotnom, diskriminaciju je teško izbeći.