Poslednji ruski komunista

Na Trijumfalnoj ploščadi, sa otvorene karoserije kamiona parkiranog blizu moskovske metro-stanice Majakovska, jedan stariji, mada još krepak, čovek u kratkom crnom kaputu od kože držao je megafon i grdio rusku vlast. Putina.

„To što preduzimaju pod maskom vojne reforme, to je likvidacija armije, a bez armije Rusija nema budućnost!”, viknuo je čovek.

„Ismevaju se narodu!”, doviknula je vršnjakinja iz mase možda hiljadu ili više slušalaca. Naprežući sluh, nastojali su da uprkos vrevi čuju govornika.

Imali su tople kape i bili su umotani šalovima. Ovog poznog februara, na Dan branilaca otadžbine još je bilo hladno. Ali, čovek s megafonom bio je Genadij Zjuganov, predvodnik Komunističke partije Ruske Federacije, i veterani nisu oklevali da na poziv partije izađu i učestvuju u demonstracijama.

Zjuganov je političar kojem je vlast Rusije jedanput bila na dohvat ruku. Bezmalo pod prstima. Međutim, 1996. –predsednički izbori Rusije su mu, mahinacijama ruske oligarhije i Kremlja, ukradeni u korist kompromitovanog i teško obolelog Jeljcina, vladara iz bolesničkog kreveta.

Ruska istorija je celi venac misteriozno spletenih čvorova, ali trenutak te 1996. svakako je dostojan svakog od njih. Od naroda se skrivalo da je Boris Prvi (Jeljcin se ponekada sam šalio tim imenom!) zdravstveno nepodoban za tešku dužnost šefa države. Unajmljeni stručnjaci za utisak u javnosti naterali su ga da tokom kampanje, naprotiv, demonstrira „fizičku spremnost”. Fotografisan je s teniskim reketom, tobože neizostavnim u svakodnevnoj rekreaciji. „Plivao je” u bazenu. Jedanput, za potrebe kamera, morao je stvarno da igra, i to u ritmu dvadesetogodišnjaka.

Nikada nije rečeno koja je od tih epizoda isprovocirala srčani udar, ali on ga je dobio, i to pred sam izlazak naroda na biralište. Odsustvo u pojavljivanju prekriveno je „radom u rezidenciji”, napapirima.

U tom presudnom trenutku, čak 35 miliona Rusa (više od polovine biračkog tela) govorilo je anketarima da će glasati za Genadija Zjuganova. Verovatno su oni to i učinili, s tim što je „brojanje” glasova doradilo stvar kako treba. Šake budućih bogataša bile su već na državnom kapitalu i oni to više ne bi ispustili ni po cenu prolivene krvi.

Zjuganov nije bio ni Brežnjev, ni Gorbačov, ni Jeljcin. Svak za sebe i u svom trenutku, ti njegovi komunistički prethodnici (u KP SS) bili su prominentne ličnosti, širom poznati. Zjuganov –zadnja pošta Mimrino, Hotinjecki rejon, Orlovska oblast, učitelj, armiju služio... stigao je u Moskvu nepoznat, kao partijski pešadinac. A u kakvim okolnostima za Komunističku partiju! Skoro da bi samo prisustvovao njenom samrtnom hropcu (1990) , dok se iz ljušture partijskih „staroveraca” izvlači kratkoveki leptir potonjih Jeljcinovih „demokrata”, tada oko Jakovljeva.

Genadij Andrejevič je njemu i prosleđen iz provincije, u „ideološko”. Disciplinovan da ne misli, morao je da bude  uplašen. Propadala je partija predvodnik neuspele svetske revolucije. Obreo se među „novovercima”, koji će proizvesti Jeljcina. A dušom je bio uz „staru veru”, koja je gubila. Pipao je, tražeći neku „ničiju zemlju”. I natrapao je na Komunističku inicijativu, pokret za stvaranje jedne sasvim nove ruske KP.

Zjuganov, Kupcov i general Ruckoj, ako se danas iko još seća tog tadašnjeg trijumvirata. Jeljcin(1993) bombarduje Beli dom, tvrđavu komunista na sceni, i zabranjuje „sve komuniste”. Zjuganov, međutim, nije s Hazbulatovom(spikerom tadašnjeg komunističkog parlamenta).Posle zabrane virtuozno ćuti. Ruckoj ga zbog toga naziva kukavicom, ali Ruckoj nestaje u močvari, a Zjuganov razmišlja. Ispoveda se najbližim prijateljima, uviđajući da je komunizam „diskreditovan” i da bi trebalo pronaći neku „novu političku oznaku”.

To je, eto, ta današnja KP RF, koja je pristala na igru po pravilima svog nekadašnjeg klasnog neprijatelja. Ali, ako je ona zanemarila tu reč „klasno”, svesna da je ulaznica za dalje zahtev da prvo iskija idejnu dušu, nju nije zapostavio „klasni neprijatelj” – ruski privatni kapital. Nije se ustručavao odstupanja u odnosu na ferplej, otevši Zjuganovljeve kutije s glasovima.

„Gospodin Kudrin (ministar finansija) i njegovo stado još više će nahraniti američku ekonomiju”, grmnuo je Zjuganov – s kamiona, pred preteklim ostarelim pristalicama oko šatre političkog vašara povodom boraca i otadžbine. „Otpustite Putina, zbog katastrofalnih rezultata njegovog predsedništva i premijerstva”, pridružio se Vladimir Ulas, šef moskovskog ogranka KP RF.

Ništa. Ravnodušna je bila čak i policija, poslata na trg za svaki slučaj. Nema to više ko da čuje. Uostalom, Zjuganov to sve isto ponavlja i u Dumi Rusije, gde je uz takođe već ostarelog Žirinovskog (LDPR) poslednji živi dokaz „ruskog pluralizma”. Obojica su sabijena u jedva petinusedišta. Daleko je ostala 1996. Petnaest godina je komad života. Neko ko se tada rodio ne razume ko su ti neobični stari ljudi u još čudnijim kožnim kaputima.Šta oni hoće.

„Parada reči, ništa oni ne mogu promeniti”, citirana je u novinama Jekaterina Vasilijeva (20), koja je zastala, čula, i pošla dalje. Ne mareći što govor drži možda poslednji komunista Rusije.