Uganda rodila bliskoistočnu Hrvatsku

Utorak, 10. mart 2009.
Već sam jednom napisao da je jedno od često postavljanih pitanja meni kao strancu: ,,Da li vi, tamo, imate puno trudnih devojaka u školama?’’ Kada kažem da nemamo, svi se čude, ali ne i profesori. Kažu, to je američka boljka. U početku, baš kao i pidžama u školu i trudnice su za mene bile iznenađenje.

Sa tom tematikom nisam bio preterano upoznat, dok jedna devojka iz mog razreda nije počela vremenom da se uvećava. Onda sam je jednom diskretno upitao, da li si trudna? Iako sam se plašio da ću je uvrediti pitanjem, vrlo radosno mi je saopšti da jeste. Nisam je pitao koliko dugo, ali joj je stomak bio prilično veliki. Vremenom sam shvatio.

U američkim srednjim školama, pa i u ovoj, postoje igraonice i vrtići u kojima se čuvaju deca učenica, a postoje i srednje škole sa manje zahtevnim programima, samo za pomenute slučajeve. Na času američke istorije nakon mnogobrojnih porodičnih prezentacija postalo mi je jasno kako stvari funcionišu. Zato je verovatno i logično da mnogi američki srednjoškolaci ne žive sa oba roditelja i da je dosta dece rezultat ,,ljubavi’’ igrača srednjoškolskog američkog fudbala i navijačice, „čirlidersice“.

Tako se, tvrde eksperti američke ,,porodične’’ politike, i održava američka srednja klasa. Imajući u vidu velike mogućnosti, kako oni kažu, mora postojati i nešto što će zaustaviti veliki broj Amerikanaca i načiniti ih prosečnim. Kočnice su, meni se čini, automobili, poslovi, roditelji, sistemi vrednosti i veoma često - bebe.

Ovaj ,,problem’’ bio je i važna tema prošlogodišnje predsedničke kampanje. Dva termina podelila su Ameriku i veoma uticala na rezultate. Pro-životni su oni koji smatraju da je život deteta neprocenjiv i da abortus nikada ne sme biti dozvoljen, dok su pro-izborni oni koji smatraju da je pitanje rođenja deteta odluka žene. Za ,,život’’ se, tradicionalno zalažu republikanci, a za ,,izbor’’ demokrate. Zato mnogi liberalni srednjoškolci, koji ,,postoje’’ baš zato što neko nije dovodio u pitanje njihov život, ipak misle da je Mekejn bio bolji izbor.

Uganda, tako se zove devojka iz mog odeljenja, je u devetom mesecu trudnoće. Prošlog ponedeljka nije došla u školu, a profesor nam je rekao da se porodila i rodila devojčicu. Danas je pažljivi profesor doneo veliki buket cveća i rekao nam da je to za nju, jer će danas doći na čas.

-Zar se ona nije porodila pre sedam dana?- upitao sam potpuno iznenađen.

-Da. Evo, jedna profesorka engleskog se porodila u petak, a već je morala od ponedeljka da počne da radi, jer nismo uspeli da joj nađemo zamenu. Šta je tu čudno?
Tako sam počeo da im objašnjavam kako kod nas trudnice boluju pet meseci pre porođaja i godinu dana posle, ako rode blizance boluju po dve, tri godine, a kada bi se kod nas desio famozni slučaj ,,osmorki’’ majka bi verovatno odmah bila penzionisana. Logično pitanje je bilo, od čega žive za sve to vreme bolovanja? Koliko sam upoznat, rekao sam im da država plaća. Bili su začuđeni i upitali su me, kakva je to država pa da plaća trudnicama godinu dana nerada? Komunistička?

-Nismo mi komunisti, nego ste vi previše kapitalisti-, našalio sam se. Zatim je u učionicu ušla Uganda, sva nasmejana, kao da se pre sedam dana nije porodila. Profesor joj je uručio cveće. Svi su joj postavljali pitanja i divili joj se. Jedna devojka ju je sasvim mirno upitala:

-Hoćeš li da daš dete na usvajanje?

Iako mi se pitanje činilo veoma neumesnim, Uganda je bez zaprepašćenja odgovorila da će ga ipak zadržati.

-A kako se zove beba?-, upitao sam.

-Kroejša (Hrvatska), kao ime one države sa Bliskog istoka-, odgovorila je.