Brat i sestra – cela škola

Jabukovik, Crna Trava – Jabukovik je udaljen dvadesetak kilometara od Crne Trave, a tridesetak od Vlasotinca. U ovom planinskom selu listom su staračka domaćinstva, a škola ima samo dva đaka-pešaka: Emiliju Spasić i njenog brata Marka, koji do škole kroz šumu pešače skoro četiri kilometra. Emilija pohađa drugi razred, a Marko je prvak. I njihov učitelj Predrag Matejić je pešak, jer dolazi iz susednog Krivog Dela, gde njegova supruga Lidija radi kao učiteljica. Po broju učenika, Lidija vodi protiv Predraga sa tri prema dva.

Škola u Jabukoviku nekada je imala i po sedamdesetoro osnovaca. Pre osam godina je zatvorena, da bi prošle jeseni ponovo proradila, zahvaljujući Emiliji koja je bila jedini đak. Njen i Markov doskorašnji učitelj Srđan Katlanović svakodnevno je putovao autobusom iz Vlasotinca do mesta Sastav Reka, a odatle pešice oko pet kilometara, uzbrdo, do škole.

Ovih dana, njegov naslednik Predrag Matejić je posle 15 godina, koliko je tu radio, ostao bez minimalnog fonda časova. Iako škola u Sastavu Reka pokriva ovo i još četiri okolna sela (Jabukovik, Darkovce, Gornje Gare i Krivi Del), spala je na samo pet učenika od petog do osmog razreda – dva u petom i po jedan u šestom, sedmom i osmom razredu. Zbog toga je Predrag "prekomandovan" u Crnu Travu, ali pošto mu je Jabukovik bliži, zamenio se sa Srđanom. Tako sada obojica putuju – Srđan iz Vlasotinca u Crnu Travu, Predrag iz Krivog Dela u Jabukovik.

– Putujem po sat i petnaest minuta u jednom pravcu, zimi i duže, ali mi ne pada teško. Emilija i Marko su dobra i bistra deca. U Marku vidim sebe kada sam bio prvak u rodnom Gornjem Garu – kaže nam Predrag, s kojim smo razgovarali telefonom, jer je iz škole otišao nešto pre našeg dolaska. U učionici zatičemo Emiliju, Marka i njihovu majku Lidiju.

– Sa decom uvek neko ide do škole, obično je to moj suprug Mile, koji u školi radi kao pomoćni radnik. Putujemo po sat i više. Dođemo u pola osam, založimo vatru i u osam počinje nastava – priča nam Lidija.

Emilija i Marko nam kažu da im ne smeta pešačenje, već to što u školi nemaju drugare.

– Imamo jedan čas, pa idemo na odmor. Napijemo se vode, izjurimo se, pa nas učitelj pozove nazad. Jednom je naišla divlja svinja, ali se ona uplašila od nas i pobegla – kaže nam Emilija.

U razgovor se uključuje i Marko. Hvali učitelja, ali i sestru koja mu pomaže oko domaćih zadataka.

– Naučila me je neka slova i brojeve – poverava nam prvak Marko.

Dok fotografišemo decu, komentarišemo kako je šteta što nije tu i uča, pa da napravimo zajednički snimak. Na to majka Lidija reče da možda u kompjuteru ima njegova slika. Tek tada primetismo u uglu učionice prekriven računar, pristigao iz neke donacije. Izgledao je prilično neprirodno u ovom ambijentu, na drvenoj skamiji.

– Klikni ovde, seko – savetuje Marko Emiliju. Seka je kliknula, ali nema uče. Samo slike Jabukovika – krovovi napuštenih kuća, šljivici, nekošene livade i tata Mile sa pčelarskom kapuljačom među košnicama.