Bele pare za crne dane

Srbija spada u grupu zemalja u kojojje odnos nacionalne štednje prema BDP-uvrlo nizak. Prema rang-listi Svetskog ekonomskog foruma, objavljenojkrajem prošle godine, bili smopo relativnomobimuštednje tek na 125.mestu,od 131 zemlje koje su na toj listi. Drugim rečima, odnos štednje prema BDP-ubio je manji u samo šest zemalja. Vrlo je verovatno da se u Srbiji više štedi nego što zvanična statistika pokazuje, jer stanovništvo, zbog gorkog iskustva iz devedesetih godina, deo ušteđevinedrži u „slamaricama” i sefovima. Ipak, jasno je da Srbija, odnosno njene institucije, preduzeća i stanovnici nisuskloništednji, a veoma susklonipotrošnji, pa i zaduživanju. Sama činjenica da je spoljnidug krajem prošle godine iznosio 30,7, milijardi dolara,a zvanična štednja samo šestmilijardi govori o nužnosti znatno veće štednje.

Nizak nivo zainteresovanosti za štednju, verovatno,može se objasniti ičinjenicom da je vrlo veliki broj domaćinstava, zbog drastičnog pada standarda u prošloj deceniji, malo kupovao trajne proizvode široke potrošnje (automobile, televizore, veš-mašine, mašine za pranje posuđa, klima-uređaje, nameštaj i sl.) i da je, nakon oporavka privrede i dinamičnog rasta plata, penzija i drugih primanja, a posebno u uslovima sve potcenjenije vrednosti stranih valuta, raspoloživa sredstva koristio za njihovu kupovinu, a ne za štednju. Pored toga, od 1. januara 2001,zaključno sakrajem septembra prošle godine,vrednost dinararealno jebila povećana za više od 100 odsto ibiloje zaista teško odoleti izazovima kupovinestranih proizvoda i usluga. To se pogotovu odnosilo na polovna kola, klima-uređaje i druge proizvode koji troše energiju.

U poslednjih pet meseci vrednost stranih valuta je porasla, ali je cena nafte (i njenih derivata)osetno smanjena, pa se u Srbiji nastavilo sa trošenjemdeviza u velikom obimu za uvoz tih proizvoda, a stanovništvo je nastavilo s olakimtrošenjemprihoda na benzin. I zbog toga na beogradskim ulicama u tri četvrtine automobila, a možda i više od toga, nalazi se samo vozač. Ili klima-uređaji su seposlednjih godina mnogo kupovali, akoriste se kada to nije baš neophodno. Slična jesituacija i sa kupovinom i korišćenjem mobilnih telefona.

Zbog nedostatka mernih uređaja koji bi registrovali stvarnu potrošnju toplotne energije u preduzećima, stanovima i ustanovama, ona je znatno veća, a posledica toga sunepotrebno većidinarskiizdaci, ali i nepotreban odliv deviza, jer se energenti za tu vrstu potrošnje uglavnom uvoze. Dakle, pored niskogobima štednje, stanovnici, preduzeća iustanove neracionalno troše materijalne, a posebno dragocene energetske resurse.

Sve navedeno, ali i niz drugih faktora, doprinosi da se, po podacima Agencije za energetsku efikasnost, u Srbiji na jedan dolar bruto domaćeg proizvoda potroši 0,54 kg nafte, dok je u svetu tajprosek samo 0,19 kg.

Prema podacima navedeneagencije, po jedinici bruto domaćeg proizvoda koji stvara industrija potroši se gotovo tri puta više struje nego što se u proseku potroši u svetu. Ili, u klanicama u Srbiji zatonu obrađenog mesa u proseku se se potroši, verovali ili ne, 3,6 puta više energije nego u klanicama u Danskoj.

Jedan od razloga vrlo niske štednje u Srbiji jestei iluzija da će biti moguće nastavitiznatno većupotrošnjuod proizvodnje, da će se jak dinar duže održati, da će se broj nezaposlenih brzo smanjivati, aživotni standard stanovništva u celini povećavati. Najveći doprinos stvaranju te iluzije davali su zvaničnici, naročito u predizbornoj kampanji. M. Dinkić, , na primer, isticao je da će se valutni kurs dinara održati deset godina, da će spoljni dug biti osetno smanjen, da će 4,5 miliona lica dobiti po 1.000 evra u formi besplatnih akcija. I neki ekonomisti, naročito oni koji su po raznim osnovama povezani sa uticajnim političarima, takođe, obećavali susvetlu perspektivuprivrede i po tom osnovu rast životnog standarda.

Umesto obećanja „meda i mleka” stanovništvu treba otvoreno reći da ga, pre svega, zbog neuspešnog koncepta privrednih reformi i mera ekonomske politike, u narednim mesecima, pa i u narednim godinama čekaju teški dani, tj. još veća nezaposlenost i pad životnog standarda i da ono, ako je ikako moguće, mora štedeti „bele pare za crne dane”. Znam da je to nepopularno reći, ali moja jeprofesionalna obaveza da apelujem da se maksimalno štedi kako nam u budućnosti ne bi bilo znatno gore.

Član Akademije ekonomskih nauka