U ŽICU PROPAGANDE

Izgleda da je stara novinarska tužbalica o tome kako novinski tekstovi „žive samo jedan dan” ili sasvim netačna ili ima izuzetke, među koje, čini se, spada i moja „Pometnja u čokoladnom carstvu”. Kako drugačije razumeti to da se reakcija na moju kolumnu iz pera Mihaila Crnobrnje, inače, poslednjeg ambasadora SFRJ pri EU i „specijalnog savetnika za evropske integracije” pri ministarstvu ekonomije u vladi DOS-a, i pojavila čak devet dana po njenom izlaženju!?

Ne mogu reći da nisam ponosan, ali plašim se da je – barem ovoga puta – počast gotovo nezaslužena. Moj „inkriminisani” tekst sadrži doslovno dve osnovne tvrdnje i gotovo notorne konstatacije. Pod 1: U narednim mesecima i godinama EU će polagati test svoje funkcionalnosti i održivosti. I, pod 2: U Srbiji se poslednjih godina zapatio jedan neozbiljan i nekritički tip EU propagande koji u svojoj preteranosti pomalo vređa zdrav razum, a o nacionalnom dostojanstvu da i ne govorimo.

Teško je i zamisliti lavinu kleveta i besmislenih optužbi koje su se na mene sručile povodom ovog teksta. A još je teže pokušati na te besmislice odgovoriti. Nije mi „muka od Evropske unije” (ali, kad smo već kod toga, jeste mi malčice muka od nekih „evroljubaca”). Ne, uopšte ne mislim da je Evropska unija „poslednja rupa na svirali”. Ne, nisam tvrdio da će EU da se raspadne, niti sam joj „pisao čitulju”. Samo sam konstatovao da problem postoji (da je više prostora i da je ovo drugačija vrsta teksta tu bih tvrdnju lako mogao dokumentovati citatima iz vodećih zapadnih medija) i da „početni rezultati ovog testa, za sada, …idu naruku evroskepticima”.

Uostalom, šta reći i kako raspravljati s tekstom i o tekstu koji počinje rečima: „Ako je i od Đorđa Vukadinovića, mnogo je?”. I ko onda, pitam se, ovde „prelazi granicu dobrog ukusa i korektne komunikacije?”.

A najgore je to što čak ni takav tekst nije najgore što se izleglo iz manufakture lokalnih evrofanatika. Izvesni „istoričar umetnosti”, piše o „Vukadinovićevoj viziji propasti novog svetskog poretka, SAD i ostale ’imperijalističke bande’”, a bogme i o „polurasističkom ispadu povezanom sa bojom kože predsednika Obame” (obratite pažnju na formulaciju, samo „predsednik Obama”, ni čega, ni čiji predsednik – američki? Milenkovićev? Ili možda svih nas?), koji je, mislim taj „polurasistički ispad”, Milenković iščitao iz naslova mog teksta.

Gospode bože!? Pa u tom mom tekstu nema ni reči niti bilo kakve aluzije o Americi, a još manje o njenom aktuelnom predsedniku – koji, uzgred budi rečeno, barem za sada, meni izgleda mnogo manje crn od njegova dva prethodnika.

Koliko patologije i/ili koliko bezobrazluka je neophodno da bi se iz moje šaljive alegorije o „carstvu u kome caruje drugarstvo” i u kome su „kuće od čokolade, a prozori od marmelade” iščitao „(polu)rasizam” i aluzija na „predsednika Obamu”!? Ili to možda neko projektuje svoju sopstvenu podsvest i svoje skrivene rasne i političke predrasude prema predsedniku SAD i njegovoj, bar za američke prilike, prolevičarskoj politici? Ili je u pitanju nešto drugo, odnosno jednostavno hajka, poziv na linč i „diferencijaciju” nepodobnih medijskih kadrova?

Ja u svom tekstu nisam aludirao ni na koga posebno. Kada nekog konkretno imam na umu ja mu navedem ime. Uostalom, ako već eksplicite pominjem imena Borisa Tadića, Vojislava Koštunice, Tomislava Nikolića i Kamerona Mantera, zašto bih se služio eufemizmima kada je reč o nekom lokalnom NVO baronu i EU-aktivisti. Dakle, ne, gospodo, imao sam na umu manir, a ne bilo koju konkretnu osobu. Ali mislim da nije baš ni sasvim slučajno to što su se M. Crnobrnja i N. Milenković sami prepoznali. I da se ne lažemo, da taj moj opis nije bar malčice pogodio metu, odnosno u žicu jedan tip ovdašnje, otužno smešne i agitpropovske EU propagande, niko se na njega ne bi tako osvrtao niti bi imao toliko hiljada čitalaca i preko sto šezdeset komentara na „Politikinom” sajtu.

Ali stvarnost je još jednom bila veća od umetničke, tj. kolumnističke imaginacije. Naime, upravo u trenucima dok je tekla rasprava povodom mog „čokoladnog carstva” u novinama se pojavio tekst pobedničke besede Branislava Stojanovića iz Paraćina, osvajača prvog mesta na nacionalnom takmičenju mladih „U Zoranovu čast”, u organizaciji DS i Fonda „Dr Zoran Đinđić” koji se završava rečima: „A do tada, ja ću ostati ta mala rupa na tvojoj bluzi zbog koje će ti uvek biti hladno! A ti ne želiš tu jezu kraj svog velikog srca. Čini te ledenijom nego što si. Zato, ne beži više, čekaj me i ja ću sigurno doći, moja Evropo! Voli te tvoja Srbija!”

glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”