Mali Buda u Velikom bratu

Već je steklo status naučne teorije tumačenje o lukavo postavljenoj i pogubno ostvarenoj političko-medijskoj zaveri „bivšeg režima” po kojoj je pažnja naroda pomerana sa tmurne stvarnosti u kojoj je živeo na ružičaste fikcije koje je gledao na TV ekranu. Stvoreni su i odgovarajući termini od kojih je „pink kultura” onaj najpoznatiji.

Ponavlja li se istorija ovih dana? Vremena su sumorna. Ekonomska kriza uzima maha. Na Kosmetu ništa novo. Vlada kolebljiva, parlament neefikasan... Ali TV zanimacije u izobilju. I posle „Pinka” – „Pink”.

Televizija B 92 odustala je (konačno) od „Velikog brata” i eto njega sada na TV Pink, a on ne bi bio maher za šou-biznis kad ne bi začinio i dosolio. Mirođija u toj čorbi sada je Nenad Čanak, narodni poslanik i predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine. Iako tvrdi da je došao u program koji je „dno dna” da ga raskrinka i rasturi iznutra, čini se da mu društvo ukućana prija više nego ono u skupštini. Mahom sedi mirno, kao Buda, izgovarajući po koju mudrost u vidu poslovice, ne mlatara štapom, ne viče, ne vređa po okolini. Kako je krenulo, ostaće tu još, na sopstveno zadovoljstvo, radost ukućana i uživanje publike.

Ovo poslaničko preseljenje skrajnulo je doskora živu javnu debatu o smislu direktnih TV prenosa skupštinskih zasedanja. Stigla je nova ponuda za celodnevno praćenje. Stoga će glavni akteri u parlamentarnom teatru morati dobro da se zamisle kako da odgovore na ovaj izazov. Sem ako se još neko od njih ne kandiduje za ulazak u Kuću velikog brata, pa da ona postane još zabavnija od Doma Narodne skupštine.

Ozbiljne političke teme pretvaraju se u atrakcije i dobijaju obeležje skandala ne uvek voljom medija. Desilo se to sa Zakonom protiv diskriminacije kada je ceo korpus ljudskih prava sveden zapravo samo na seksualna, preciznije rečeno na homoseksualna. Pokazalo se to i u emisiji „Da. Možda. Ne.” RTS-a i u „Utisku nedelje” B 92…

Prvobitna reakcija crkava na Zakon ticala se u osnovi tretmana homoseksualnosti i odnosa javnog i privatnog u ovoj „pojavi” – odgovor homoseksualaca bio je nedvosmislen: „pojavnost” svuda i na svakom mestu, na ulici, u TV studiju, na Festu...

Od svih manjinskih grupa na koje bi Zakon trebalo da se odnosi homoseksualci su očito najorganizovanija, najagilnija, najuticajnija. Mogle bi njenom borbenošću da se okoriste i druge manjine (Romi, invalidi, deca bez roditeljskog staranja, starci bez dece u socijalnim ustanovama), da se za njom  „šlepuju” posebno one među njima koje svoju objektivnu ugroženost ne uspevaju da istaknu kao društveni i nametnu kao državni problem.

S druge strane, neke od njih izborile su za sebe stalan medijski prostor i specijalizovane TV emisije koje su postale redovne stavke u TV šemi. Ta vrsta emisija ponekad je puko ispunjavanje programskih obaveza, ponekad se dese i ambiciozniji pristupi kao u seriji „Drvo života” na Studiju B.

Ako jednom i homoseksualci dobiju svoje stalno TV vreme (što se kao zahtev u nizu može očekivati) biće to, shodno dosad pokazanim znanjima i veštinama, bar u formalnom pogledu, zanimljiv i moderno koncipiran TV proizvod.