Bagdad

Ma ja Bagdad nisam ni video, osim sa prozora aviona. Kako da ga opišem...prvi i poslednji utisak je boja peska. Sve je te boje...sve pokriveno prašinom, zemljom te boje. Kuće su ravnih krovova. Asocijacija na Bagdad su i "peščane oluje". To i nije neka strašna oluja nego stanje slično našoj magli, naizmenično sa vetrom ili bez, samo nije vodena para nego zemlja sitna kao puder. Ona lebdi i ulazi u svaku poru, oči, uši...Tek sam ovde shvatio što se Arapi motaju onim čaršafima. Leto u Bagdadu je priča za sebe: sve ispod 50 stepeni se smatra prijatnom temperaturom. Često stigne do 58 a ponekad i više!

Temperatura se meri pod senkom a ja radim na suncu. Generator mehaničar. Generator sam samo jednom video u prolazu, dok sam služio vojni rok u JNA. Odslužio sam ga 1991. u Sarajevu, na Jahorini. Nisam imao produžetka niti skraćenje vojnog roka, što je onda, za našu generaciju bio čest slucaj. Vratio sam se kuci, u Makedoniju, ceo.

Rat je počeo u proleće 1992. Srpski sam naučio iz "Ekspres Politike" i ostalih Politikinih izdanja koja su svakodnevno bila prisutna u našoj kuci. Studirao sam (i diplomirao) u Beogradu. Uhvatio sam zadnji voz kad smo bili na pola puta od razilaska, pa se još moglo studirati kao "domaći".

Radio sam kod kuće sve i svašta ali nikad za više od 200 evra. Osnovao sam porodicu i sve više shvatao da se sa 400 evra (ja i supruga zajedno) ne može živeti. Odnosno može, ako su jedine potrebe hrana.

"Vasa je hteo malo više". Nisam zamišljao "konje vrane", ali sam hteo da se osamostalim sa svojom porodicom, u svom stanu. Da imam ključ i zvono ispred svog stambenog prostora. Tako sam i dospeo ovde, u Bagdad.

Nije loše, ima nas iz svih bivših republika (osim Slovenaca, valjda se tamo dobro živi). Najviše je iz Bosne i Makedonije. Radimo po američkim bazama širom Iraka. Tu nas ima iz celog sveta: Balkanci, Indijci, Nepalci, Latinoamerikanci, Afrikanci... Uglavnom puka sirotinja. Za koji dan će pune dve godine kako sam ovde. Stekao sam mnogo iskustva, doživeo puno a zaradio sam i "zvono" ispred svojih vrata.(/slika2)Najveći utisak u ovom poretku ostaviće mi „HR“ (Human Resources odnosno „ljudski resursi“) odelenje. Njihov zadatak je da se brinu (i uspešno to rade) da vlada harmonija među svim tim narodima koji žive i rade zajedno. Ukratko: možeš biti novčano kažnjen, možeš biti i otpušten ali niko, baš niko ne sme da te vređa. Ma šta god uradio. Sami smislite primere: uništio najskuplji generator ili vozilo, vozio prebrzo, potukao se s nekim...bićeš kažnjen ili otpušten s posla ali sve sa lepim rečima.

To cenim. Toga nema kod nas. Kod nas može svako da svakome kaže sve i o njemu i o njegovoj porodici i neće mu faliti ni dlaka s glave. Ovde ne može. Bilo je otpuštenih ljudi zbog neukusne šale. Za nekog je to bila šala, a za nekog, iz neke druge kulture, može da bude najveća uvreda....

Eto to je moja priča, ukratko i uglavnom. Vraćam se kući za koji mesec. Do tada, odoh da praktikujem jednu od dobrih navika koje sam ovde stekao: trčanje.