Poučne stranputice češke kuponske privatizacije

Specijalno za "Politiku"
Prag – Kuponska ili vaučer privatizacija, u biti besplatna podela državne imovine građanima na ravne časti, bila je skoro kao lutrija. Bez sumnje, najoriginalnija i najriskantnija metoda obnove privatnog vlasništva u postkomunističkim zemljama. Uprkos rizicima, 1. 10. 1991. u tadašnjoj Čehoslovačkoj krenula je opšta akcija bez presedana – pretvaranje državne svojine u privatnu preko vaučera kojima su kupovane akcije preduzeća na privatizaciji. Država je u prvom krugu privatizacije građaninu dala mogućnost da za hiljadu kruna (jedna marka je tada vredela 17-18 kruna, četvrtinu više nego sada), koliko je koštala kuponska knjižica, praktično džabe, dobije udeo u vlasništvu nad imovinom od 300 milijardi kruna.

"Jedini način kako da se državna preduzeća ne prodaju ispod cene jeste da se podele džabe", govorio je Vaclav Klaus, tadašnji federalni ministar finansija, potonji češki premijer i "otac privredne reforme" (1992 –1997), sada predsednik Češke. Na duži rok, ovakva privatizacija udarila je snažan pečat na ekonomsku i ukupnu društvenu strukturu zemlje. Drugi krug je 1994. sproveden samo u Češkoj (kuponima je podeljena imovina od 200 milijardi kruna) dok se Slovačka, po osamostaljenju, okrenula drugim metodama.

S distance, još ne sasvim istorijske, ali dovoljne za skiciranje validnih zaključaka, ogromna većina ekonomista u svetu slaže se s tim da kuponska privatizacija nije bila najsrećniji recept za prelazak od državnog ka privatnom vlasništvu. Dve važne stvari za samu bit privatne svojine su falile u ovome – novac i zakonska regulativa. Autori ove privatizacije hteli su da projekt ostvare što pre. Zato su nastojali da ljude motivišu obećavajući im gomilu para u porodičnoj kasi. Bojali su se moćne administracije i birokratije, koje su neminovno pratile klasičnu privatizaciju putem prodaje strateškim partnerima. A i ta oglašavanja, izbor savetnika, tenderi, ugovaranje uslova... to bi sve moralo da traje godinama, kada se zna da je privreda Čehoslovačke bila najetatizovanija u bivšem soclageru (98 odsto u rukama države) Za odlučne i hrabre češke reformske lidere to je bio nepotrebni gubitak vremena. Utoliko više, što za "rasprodaju" imovine strancima nije bilo dovoljno političke volje. A upravo tim drugim smerom uputili su se Mađarska, nešto kasnije i Poljska, Slovenija, takođe (mada je ona specijalni slučaj zbog još jakog prisustva države u vlasničkoj strukturi). Iako je privatizacija u njihovom slučaju trajala mnogo duže i još nije po obimu dostigla češku, smatra se, u meritornim ekonomskim krugovima, znatno uspešnijom.

U češkom, odnosno tada još čehoslovačkom, slučaju nije bilo vremena za pripremu novih zakona. Ekonomija je išla ispred prava, a zahtevi da privatizacija pričeka na zakone i oblikovanje pravnog ambijenta proglašavani su sabotažom... I tako se ogromna imovina u vidu kuponskih akcija valjala od ljudi do fondova i banaka i nazad. Nikakvih ograničenja za kombinacije u kojima su krupni vlasnici (igrači na neuređenom tržištu) lako iz firmi ispumpavali svu imovinu (to se u češkom rečniku kaže "tunelovanje") dok su ogromnoj većini sitnih vlasnika u rukama ostali, uglavnom, bezvredni papiri. Granica između krađe i pametne investicije gubila se u magli. Dovitljivi i smeli igrači tipa mladog Viktora Koženog, osnivača Harvardskih fondova, i mladića u "Motoinvestu", (dvojica od njih su "zaglavili" u zatvoru), uspeli su da od ljudi i iz preduzeća (legalno) izvuku milijarde i još uz to steknu ugled finansijskih znalaca. Nisu se, ipak, ponašali nelogično. "Ljudi uvek čine ono što je najpovoljnije za njih, to je osnovni princip. Ako se jednostavnije i bez velikog rizika mogu obogatiti krađom nego na druge načine, onda kradu. Rezultat je bio da je dobar deo kreativnih ljudi zapeo iz svih snaga da se obogati, mnogi su i uspeli, na nepošten način", objasnio je šta se u Češkoj dogodilo nobelovac Džozef Štiglic, bivši potpredsednik Svetske banke. I to je možda puna istina, negde između tvrdnji da se radilo o najbržoj i najefikasnijoj privatizaciji ili o "prevari stoleća". A definitivno je jasno i to da ono što je državno a besplatno najbrže i najlakše postane plen manipulacije i krađe.