Put u središte krize

ŠTA ĆE BUŠ OSTAVITI U NASLEĐE NASLEDNIKU-CI? Haos u Iraku, Avganistan u kojem ponovo dominiraju talibani, Pakistan u rukama islamskih ekstremista, dolar svrgnut sa pijedestala svetske monete? Rano je još za definitivne prognoze, ali upravo prisustvujemo jednom pokušaju da se zaostavština poboljša: u utorak u Anapolisu, država Merilend, počinje nova velika konferencija o pomirenju Arapa i Izraela.
Iako je najavljena još u julu, samo nekoliko dana pre održavanja još se ne zna ko će se, i na kom nivou odazvati na pozive koje je svim regionalnim akterima uputila Kondoliza Rajs. Da li će ipak doći predstavnici Sirije i Irana, na kom će nivou biti zastupljena Saudijska Arabija? U stvari, čini se da će i ovo biti "još jedna prilika da se propusti prilika" – skup koji će se završiti apstraktnim ustupcima i jalovim "merama za izgradnju poverenja". Ali će ipak biti značajna, jer će ukazati da mira na Bliskom istoku neće biti dok se ne rasplete središte krize. Ako se to jednog dana dogodi, neće biti ni problema Iraka, ni Libana, ni Sirije i Irana, pa ni Al Kaide i avganistanskih talibana.

Izraelsko-arapski i u užem smislu palestinski problem najduži je međunarodni sukob prošlog veka. Zasad je, zbog komplikovane pozicije ključnih aktera – izraelskih unutrašnjih prilika, palestinskih podela i okolnosti da je Amerika na pragu izborne godine – nezahvalno proricati kojim će smerom krenuti. Ali će zato jedan drugi, nama bliži problem, po svemu sudeći biti rešen po principu rasplitanja Gordijevog čvora – presecanjem.

PAKISTAN JE IZBAČEN IZ KOMONVELTA, tog "kluba džentlmena" u kojem su Velika Britanija i njene bivše kolonije, po drugi put u poslednjih osam godina (prethodno je 1999. kažnjen zbog vojnog puča i ponovo primljen 2004, iako je pučista još bio na vlasti). Ovoga puta izbacivanje je kazna za produženo vanredno stanje, koje je opet bilo puč, ali protiv Vrhovnog suda.

Više od polovine njegovih neposlušnih članova, uključujući i predsednika, posmenjivano je po kratkom postupku, a sud u novom sazivu je prošle nedelje proglasio da je izbor Mušarafa na mesto predsednika u generalskoj uniformi bio legalan. To što nije legitiman, drugo je pitanje.

Pakistanski lider je time izveo još jedan politički dribling, pošto je prethodno svog glavnog spoljnog sponzora uverio da je nezamenljiv. Amerika se pak vratila staroj šemi iz hladnoratovske ere, po kojoj njen glavni ideološki princip liberalne demokratije, kad je to politički svrsishodno, može da bude zamenjen i principom "liberalne autokratije". Razlika između onda i sad samo je u tome što je pre opravdanje za to bila opasnost da na vlast, umesto omiljenog diktatora, dođu komunisti, a danas su njihovu ulogu preuzeli islamski ekstremisti.

JOŠ JEDNA HUMANITARNA KATASTROFA U AZIJI ostavila je svet prilično ravnodušnim. Možda zato što se dogodila u zemlji u kojoj je to česta pojava. Tek, Bangladeš se uglavnom sam suočava sa katastrofalnim pustošenjem koje je ostavio najnoviji uragan u Bengalskom zalivu, koji je odneo bar deset hiljada života i unesrećio najmanje pet miliona ljudi. Nesreća je, doduše, manja od one dosad najkatastrofalnije, kada je 1970. u ciklonu nestalo oko 300.000 ljudi, ili od udara iz 1991. sa bilansom od 140.000 mrtvih, ali onima koji su unesrećeni danas to je mala uteha.

Obećana je, istina, međunarodna pomoć od blizu 150 miliona dolara, ali pitanje je koliko će od tih para stići tamo gde treba. Da situacija bude gora, na vlasti je tamo preka vlada, koja je kormilo preuzela u januaru, posle meseci političkog nasilja, otkazivanja izbora i zavođenja vanrednog stanja. Bangladeš, sa svojih 150 miliona duša, kao da ne može da pobegne od sudbine "sirotinjske korpe", kako ga je svojevremeno opisao Henri Kisindžer.

SARKOZI JE DOBIO RUNDU u meču sa sindikatima transportnih radnika koji su prethodnih dana svojim štrajkom paralisali zemlju, protiveći se reformama koje će ukinuti neke od njihovih davno stečenih privilegija (neke još u 17. veku). Još relativno novi predsednik želi da "Francusku ponovo učini konkurentnom", ali radnici ne haju mnogo za daleku budućnost, njih zanima neposredna sutrašnjica. Ovoga puta nisu imali šansi za uspeh: reforme pogađaju samo oko pola miliona radnika javnog transportnog sektora, parlamentarce (koji nisu štrajkovali) i balerine i baletane (koji jesu). Oni su dosad imali pravo da u punu penziju odlaze i 20 godina pre drugih, što je državu, koja ima najvišu stopu nezaposlenosti u evrozoni, koštalo devet milijardi dolara godišnje. Sarkozi je dakle pobednik – do sledećeg štrajka.