Obućar na vespi

Na radnji krupna ćirilična slova „OBUĆAR”. Kad smo otvorili vrata odmah se osetio miris kože koji izbija iz nabacanih ženskih i muških cipela, napuklih odbojkaških i košarkaških lopti, iz naslaganih ženskih tašni koje čekaju štepovanje, krpljenje i lepljenje...

Sa šilom u ruci, zagledan u đon, za niskim stolom sedi Bratislav Milosavljević Bata, najstariji kruševački obućar, koga se ovde još sećaju i kao motocikliste, fudbalera „Napretka”, gimnastičara, odbojkaša i trenera srpskoligaša „Kruševac – put”. Bivši obućar na motoru, od 1991. godine prešao je na sporovozniju vespu. Skoro svakodnevno se provoza gradskim ulicama.

Sedamdeset je osma godina života, pa je mnogo životnih epizoda pretočeno u uspomene na papiru: novinske isečke, fotografije, diplome i priznanja koji su, uramljeni i neuramljeni, svuda po zidovima radnjice. Na zidu je i grupna fotografija prve višestranačke vlade Kruševca, na kojoj ponosito stoji i naš domaćin.

Šta ste bili u toj vladi, pitamo?

– Ništa, kaže. Član. Predstavnik zanatstva i male privrede. To sam bio.

Jeste uspeli da uradite nešto za zanatlije?

– Ništa. Predložen sam u vladu kao ugledni građanin Kruševca. Onako, da me iskoriste.

„Majstorica” kraj Tita

Majstorska obućarska diploma datira iz 1956. godine. Okačena je nešto niže od Titovog portreta. Od novijih fotografija u boji izdvaja se ona na kojoj se naš sagovornik vidi u društvu poznatih odbojkaških reprezentativaca Tanaskovića i Brđevića.

(/slika2)– Nekada je sport bio za mangupe. Moji majka i otac hteli su da me „ubiju” što igram loptu, a današnji roditelji vide da fudbal donosi novac, pa mi stalno donose lopte da krpim, misle da će im deca jednog dana zaraditi velike pare. E, nije to lako – kaže Bratislav.

Zanat je učio u zadruzi, a ne kod oca, takođe obućara. Bio je, kaže, nezavisan. Tada je bilo potrebno nekoliko godina da se postane obućar, a danas je, tvrdi, dovoljno platiti porez i – eto, odmah si majstor.

Smatra da je možda i najstariji obućar u Srbiji. U Kruševcu ih ima još samo dvojica, ali su za njega – novajlije. Milosavljević je odavno u penziji, ali 15.000 nije dovoljno za život. Zato nastavlja da radi. Supruga je radila kao nastavnik, imaju dve ćerke, tri unuke i tri unuka.

Lepo, kažemo. Lepo, odgovara, ali svi traže lovu.

„Deca pošla svojim putem, al’ se na moj put vratila!”

Obućarski?

– Ma jok, jedna ćerka mi je arhitekta, posle 23 godine službe ostala bez posla, sad joj opet pomažem, i njoj i deci...

Bata Šucina sveska

Kako ide zanat?

– Slabo. Kineska konkurencija: prodaju cipele za ništa! Ali, ne žalim se, zaradio sam. I ja sam bio sirotinja. Stekao sam za normalan život, decu izveo na put. Nego je gadno što niko neće da radi ovaj zanat posle mene – kaže majstor Bratislav, gledajući u svoj alat, materijal i radnju koji će ostati iza njega.

Seća se da je nekada ne samo popravljao, već i pravio cipele. Eh, kakve su to šimike bile! Mnogi kruševački mangupi se još sa uzdahom sećaju tog vremena, kad je Bata Šuca, kako su ga zvali, narudžbine upisivao u svesku, a oni čekali dan da zakorače na gradsku štraftu s onako oštrim špicevima i visokim đonom.

– Pravio sam evropske cipele – hvali se Bratislav, dok dve mlađe mušterije sve nervoznije čekaju kraj ovog našeg razgovora.

„Šta si 'teo, cipele? Pa 'ajd, ulazi!”