Jedna kamera i četiri točka

„Svako dete ima krila, samo mora da se seti gde mu rastu sakrivena i – moći će da poleti. Neko nađe svoja krila u tatinom novčaniku. Neko proda svoja krila. Neko uvek tuđa krade. Al’ divno je, al’ najteže, kad u glavi nađeš krila.” Ove stihove pesnika Mike Antića kao da je sam Svetomir Pajić Kivi pisao. Jer upravo oni su i njegov životni moto: da svaki čovek što ranije treba da spozna šta mu je cilj. On ga je znao već sa deset godina, i već tada je čvrsto odlučio: snimaće filmove i voziće oldtajmere.

Kakve to veze ima jedno s drugim? Ima, kaže Kivi.

– Kao i automobil, svaki kadar na filmu je zapravo dizajnersko rešenje, od kombinovanja scene, zvuka i boje, do odnosa i pozicije glumaca, objekata... Razlika je samo u tome što je filmska kamera mnogo delikatnija od mehanike automobila. Na liniji između te dve tehnike ja nalazim neku ravnotežu, postižem mir.

Opčinjen „englezima”

Čime su ga opčinili stari automobili? Odgovor verovatno leži u mehaničarskoj radionici njegovog oca gde je naučio elementarne stvari o održavanju motora.

(/slika2)– Listajući časopise najviše pažnje su mi privukle limuzine proizvedene šezdesetih godina u Engleskoj. Bio sam fasciniran njihovim dizajnom, a ideal mi je bio „trijumf” crne boje. Imao sam 19 godina kad sam ga kupio. Ne sećam se tačno koliko je koštao, ali se sećam da sam taj novac sam zaradio u Nemačkoj za tri meseca, posle prve godine fakulteta. Bio je u stanju raspadanja. Kad sam ga doterao kući, otac me je pitao: „Gde se ulazi u ovaj auto?”

Posle je kod mene zalutao i jedan „mercedes 180”, iz 1955. pa „buba” kabriolet iz 1968. godine, ali opsesija su mi ostali engleski automobili. Ne uvek zbog starosti već i zbog linije. Na izložbama oldtajmera se nekad pojavljuju i mlađi automobili, pod uslovom da imaju originalni dizajn i da su proizvedeni u malim serijama. U tu grupu spada „rols-rojs silver spirit” kakav sam kupio kada sam se pre petnaestak godina nastanio u Parizu, ili džip „landrover difender” koji vozim u poslednje vreme. Taj model se, recimo, pojavio pedesetih godina dvadesetog veka ali je dizajn do danas praktično ostao isti. Zahvaljujući tome i moj džip izgleda kao i oni iz poslednje generacije – navodi Kivi.

Automobile nije kupovao samo da bi ih pokazivao na izložbama. Putovao je s njima i na odmor, ne bojeći se da će ga usput ostaviti. Uživao je u svakome od njih, ali je svoje snove ostvario tek sa „jaguarom”, kupeom mat sive boje. Restaurirao ga je tako da izgleda kao skulptura. 

– Ovaj model je proglašen za najbolje dizajniran automobil prošlog veka u svetu. Rađen je 1961. godine kao trkački i bio je ekstremno brz, ali sledeće serije to više nisu bile. Model koji ja imam napravljen je u samo 2000 primeraka. Malo ih je u voznom stanju. Mnogi su čak potpuno uništeni, jer je održavanje vrlo komplikovano, a ovde, u Srbiji, gotovo i nemoguće. Ja svoj održavam u Parizu kod prijatelja Zorana i Duška Niškanovića, koji imaju najbolju garažu u Francuskoj za „rols-rojs”, „bentli” i „jaguar”.

Ljubav zbog – ljubavi

To što se još kao dečak zaluđivao neobičnim automobilima i nije bilo tako strašno, ali kada je rekao čime želi da se bavi, njegovi roditelji su doživeli šok. Otkud mu ta ideja, ni danas ne ume da objasni. To je, misli on, kao u ljubavi, nikad ne znate zašto nekog volite. Uglavnom, film mu je stalno bio u glavi. Mnogo je čitao časopise, raspitivao se kod starijih, pravio serije fotografija da bi dočarao pokret ...

Zato je sa petnaest godina iz Kraljeva krenuo put Beograda.

(/slika3)– U vreme usmerenog obrazovanja jedino odeljenje iz kog se moglo na Fakultet dramskih umetnosti postojalo je u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji na Banovom brdu. Zbog velike konkurencije, naravno i protekcije, mene nisu primili, pa sam prešao preko puta, u Hemijsku školu, uveren da ću se naredne godine prebaciti. Ipak, desilo se da u njoj i ostanem. Ali, nisam zbog toga odustao od namere. Četiri godine sam pokušavao da upišem kameru na FDU, a da ne bih gubio vreme, završio sam industrijski dizajn tekstila na Višoj tehničkoj, priča naš sagovornik.

Kada je stekao i tu drugu, mnogo važniju diplomu, konačno je mogao da počne da radi ono o čemu je toliko maštao – da snima filmove!

Imao je čast da sarađuje sa mnogim slavnim glumačkim imenima, kao što su Katrin Danev, Izabela Ađani, Leticija Kasta, i poznatim i priznatim rediteljima: Metju Kasovicem, Teom Angelopulosom, Emirom Kusturicom („Crna mačka, beli mačor”), Goranom Paskaljevićem („Bure baruta”), koga posebno ceni i kao umetnika, i kao čoveka. U Beograd je doneo i dve produkcije Lika Besona. Jedan film je prikazan na Berlinskom festivalu, drugi je još u montaži. 

Međutim, ni tu još nije postigao sve što je zacrtao.

– Petnaest godina nisam bio ovde i kada sam se vratio, potpuno sam razočaran stanjemu kojem je danas naša kinematografija.Ali verujem da će uskoro biti bolje i zato se zajedno sakolegama ozbiljno borim za to! – rekao je na kraju Pajić.