BOGATI PLAČU

Građani su odavno „na parove razbroj s`”, odnosno na one koji nemaju i one kojima pretiče, a srpska vlada, u jeku teških pregovora sa MMF-om, testira, javno, ideju da ovi drugi budu dodatno oporezovani u korist prvih.

Premijer Mirko Cvetković najavio je izvesno povećanje planiranog manjka u budžetu i smanjivanje državne potrošnje, ali ne i zarada javnih službenika i penzija: „Držimo se principa solidarnosti i nastojimo da obezbedimo da se plate i penzije ne smanjuju, a da dođe do određenih prebacivanja većih troškova na one bogatije”.

Šta bi to moglo da znači pojašnjava ministar finansija Diana Dragutinović: „Postoji ideja da se uvede jedan privremeni porez, jedan takozvani solidarni porez, kojim bi bogatije stanovništvo plaćalo nešto više poreza kako bi oni koji bi eventualno ostali bez posla mogli da pokriju svoje troškove. Druga ideja je možda i neka reforma poreza na dohodak, odnosno uvođenje takozvanog dvosistemskog poreza. To bi značilo uvođenje najmanje dve poreske stope za dve vrste građana”.

Javni govor u Srbiji, o bedi i bogatstvu, inače, ovih dana vrti se oko dve gotovo mitske figure. Onognesrećnog radnika iz kuršumlijske zadruge nesrećnog imena „Budućnost”, koji je suspendovan s posla jer je uhvaćen da iz pogona iznosi jedan hleb i dve lepinje i, na drugoj strani, Čedomira Jovanovića, lidera LDP-a, koji je stradao u drugoj vrsti sačekuše: njega su, naime, novinari uslikali u novom stanu i novom automobilu.

I dok onom prvom, uz sve životne nevolje, preti još i opasnost da postane simbol pogubnih efekata ove krize, slično okolnostima u kojima je Alija Sirotanović postao simbol udarništva, drugom opet predstoji hod po trnju, a simbolički već je obeležen kao onaj kome treba naplatiti veći porez, kad bijoš poreznici znali odakle mu prihod.

Ništa novo na kapi nebeskoj, kao što nije novo ni nastojanje vlade da izvede ovovekovnu akciju „imaš kuću, vrati stan” koja nije uspela, kao što neće ni ovo poresko zavođenje socijalne pravde. Nadležni javljaju da će da testiraju model dvostepenog oporezivanja i vrlo je verovatno da će testovi pokazati da bi dara bila skuplja od mere, ili beše obrnuto, odnosno da država i pored svih 28.000 službenika u svom aparatu nema efikasan, što znači i jeftin, mehanizam da iz džepa bogatih utera nešto para u ruke sirotinje.

Da je mehanizam nesavršen govori i podatakda oko 30 odsto poreskih obveznika ne izdaje fiskalni račun, a to bi trebalo da čini. Prema podacima koje je izneo Dragutin Radosavljević, direktor Poreske uprave Srbije, u vanrednoj kontroli utvrđeno je da od 234 obveznika fiskalni račun ne izdaje 76. Toliko o efikasnosti državne kontrole budžetskih prihoda, a uz to ide i najava da državnim službenicima neće biti smanjivane plate, kao što neće ni broj službenika koji raste od izbornog do izbornog ciklusa.

Vlada je potvrdila da, u suštini, ne razmišlja o dodatnom oporezivanju luksuzne robe na čemu počiva, delom, i solidarnost izražena u državama s dugom tradicijom socijalnog blagostanja. I bez olovke u ruci, lako je izračunati da tu, osim moralnog, ne bi bilo nekog stvarnog finansijskog efekta, kao što ga, verovatno, ne bi bilo ni kada bi se opšti porez na dodatu vrednost (PDV) povećao sa 18 na 21 odsto, jer bi to dovelo do smanjivanja prometa.

Otuda ni ovo s idejom vodiljom „i bogati plaču” ne deluje kao perspektivno rešenje za ublažavanje socijalnih trauma najugroženijih slojeva stanovništva. To s plakanjem ima u latinoameričkim serija, a ovde, bogami, teško. Zato bi vlada mogla da razmisli o drugoj vrsti testiranja: kako očistiti i racionalizovati državnu upravu.

Već sam napisao, ali nije na odmet ponoviti: krizni menadžment za čas posla se izrodi u politički program i treba očekivati da će s jedne strane na srpskoj političkoj sceni da raste arbitrarnost jednih političkih aktera, a da će sa druge strane da se osveži tek malaksali populizam drugih aktera koji će za teškoće nuditi jeftine utehe...

Rekao bih da ovo u vezi sa dodatnim oporezivanjem bogatih pripada ovom drugom pravcu političkog rasplitanja krize. Ne zato što ih ne treba dodatno oporezovati, već zato što od toga, u našim uslovima, nema neke vajde, osim da se sirotinja zabavlja idejom.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”