Da li ste maštale da postanete kasirka

„Nemojte, molim vas, ništa da me pitate. Ne smem ništa da govorim, sve što vam treba, pitajte mog šefa”, rečenica je koju smo više od deset puta čuli bezuspešno pokušavajući da razgovaramo sa nekom od kasirki u beogradskim supermarketima.

Nismo stigli da izustimo ni iz koje smo redakcije, koje pitanje bismo da joj postavimo ili, ne daj bože, slikamo je. Gotovo kao po nekakvom nepisanom automatizmu, usledila bi identična reakcija – bojažljiv pogled, uplašeno lice i glas, koji kao da moli da joj ne pravimo probleme. A, hteli smo samo da je pitamo kako se odlučila da postane kasirka, da li je o tome maštala još u detinjstvu ili je sticaj okolnosti naveo da ustaje u pet, na nogama izdrži osmočasovnu smenu, više od 200 puta dnevno izgovori „dobar dan”, pazi da se nešto ne ukrade, traži odobrenje od šefa da je neko zameni ne bi li otišla do toaleta i uz sve to nepogrešivo vrati kusur! O plati, od dvadesetak hiljada dinara, teško je i govoriti.

Nevidljivi inventar

Naravno, bilo bi poželjno da se tokom celog dana smeje, jer, prema proceni menadžmenta, mušterije vole razdragane i srdačne ljude, kojima će radije dati novac nego mrgudima. Dakle, dodata je još jedna stavka u protokolu ponašanja kasirki – obavezan osmeh! Ili je možda reč o grču, koji kupci vole da protumače dobrim raspoloženjem i bezgraničnom radošću upravo u trenutku kada su oni stigli!

O ovim, ali i mnogim drugim problemima žena, koje u tišini, pognute glave skeniraju bar-kodove sa proizvoda, koje su „nevidljivi” deo inventara prodavnica i koje neretko doživljavaju uvrede nezadovoljnih mušterija, progovorila je Ana Sam. Ova 29-godišnja Francuskinja, posle skoro decenije rada za kasom, u jednom od najmasovnijih trgovinskih lanaca u zemlji, odlučila je da digne glas i svetskoj javnosti skrene pažnju da u supermarketima ne postoji samo sir, jaja, paradajz, čokolada, dugi redovi, već i – kasirke! Upravo s namerom da kaže koliko je odgovoran a necenjen posao ovih žena, Ana je objavila knjigu „Stradanje kasirki”, koja je doživela momentalan uspeh, prodavši se u 100.000 primeraka. Kako prenosi „Tajm”, otkupljena su prava za snimanje filma, muzičke komedije, koja će dobiti svoju verziju i u strip izdanju. Knjiga je do sada prevedena na 10 svetskih jezika, a Ana je dala intervjue novinarima širom sveta. Nedavno se vratila iz Italije, gde je čak 25 najtiražnijih dnevnih novina, sedam televizijskih i isto toliko radio stanica prenelo njeno viđenje položaja kasirki.

„Namera mi je bila da pokušam da promenim način na koji mušterije vide kasirke”, kaže Ana stojeći ispred hipermarketa „Leklerk”, gde je donedavno radila. „Bio bi to dobar početak ukoliko bi im ukazali samo malo zahvalnosti”, dodaje ona.

„Veliki brat” iza ogledala

U svojevrsnoj autobiografiji ova sada uspešna spisateljica detaljno opisuje kako je najmanje 250 puta dnevno izgovarala „bonžur” (na šta joj je tek nekolicina mušterija uzvraćala), tražila odobrenje da ode do toaleta, pazila na svaki pokret koji napravi, jer ju je posmatrao, ne „Veliki brat”, već menadžer iza ogledala i s težinom u grudima slušala roditelje, koji prekoravaju decu: „Eto, ako ne budete učili dovoljno dobro, završićete kao ova ovde”.

Sada se socijalni status Ane Sam iz korena promenio. Sa izdavačem je potpisala ugovor vredan 12.000 evra, dobivši tako svojih 18 mesečnih plata. Ističe da joj zbog uspeha „nije ušla voda u uši”, da i dalje živi u maloj kući u okolini Rensa i vozi stari crni „fijat punto”, pun olinjalih dlaka od dvoje kučića. Kaže da joj se život nije mnogo promenio, ukoliko izuzme mogućnost da sada može da kupi svaku knjigu koju poželi. Njen muž Ričard reklo bi se da ima više koristi od Aninog uspeha. On je napustio posao u sektoru informacionih tehnologija, gde je kao konsultant zarađivao 8,71 evro na sat. „Rekla sam mu da je došlo vreme da nauči nešto drugo. Sa ovim je gotovo”, kaže novopečena autorka svetskog bestselera, koja je u avanturu pisanja knjige ušla isceljujući frustracije na blogu. Pisala je o svojim šefovima, koji su je kritikovali što se dovoljno ne smeje, o bicepsima, koji su provirivali ispod majice, mušterijama, koje je zaticala kako vode ljubav iza polica, izigravanju Šerloka Holmsa ne bi li sprečila krađu dve žvake… Sa posetom od skoro milion čitalaca dnevno, sajt je doživeo nagli trijumf, donoseći iz minuta u minut dogodovštine iz francuskih supermarketa. Tako je „zapao za oko” i izdavaču i priča je krenula…

Inače, Ana Sam provela je pet godina na Rensovom univerzitetu studirajući književnost. Budući da, posle sticanja diplome, nije mogla da nađe odgovarajući posao, otišla je u hipermarket „Leklerk”, verujući da će to biti privremeno. Ostala je skoro deceniju. Sreća joj se na kraju ipak osmehnula i vratila je na put kojim je oduvek želela da ide. Milionima drugih kasirki širom sveta, onima u našem okruženju, nije. Njihovi snovi se, možda, nikada neće ostvariti, ali im mi zato možemo ukazati malo poštovanja. Bar onoliko koliko nam i same daju. I da se ne uvredimo ako nas odmah ne dočekaju sa osmehom. Za promenu bismo mogli da ih razumemo. Toliko smo, valjda, još ljudi.

Zorica Karanović

---------------------------------------------------------

„Teto,  da li ste vi u zatvoru?”

Kap koja je prelila čašu i navela Anu da „slučaj francuskih kasirki” iznese u javnost bilo je pitanje jedne devojčice, koja se nagnula preko pulta, iskolačila oči i rekla: „Teto, teto, da li ste vi u zatvoru?”. Odgovorila je: „Ne, sasvim” iako su joj se po glavi vrzmale slike virtuelnih rešetki, koje su je delile od ostatka sveta. Kada je obračunala, za pet i po sati rada ponedeljkom imala je svega 16 minuta pauze. Sreda je bila nešto bolja, minut duže. Subotom bi, tek posle četvrtog sata, mogla da ode na 12-minutni odmor. U toku nedelje skenirala je 21.000 proizvoda, podigla 800 kilograma robe i 200 puta dnevno pitala mušterije imaju li bonus karticu. I u snu bi čula zvuk koji je otkucavao cenu! Prava noćna mora.

Z.  K.