Vrhunska umetnica

Mali je broj stručnjaka iz najuže oblasti koji su vrednost Ljubice Marić prepoznali u dalekoj prošlosti i verovali u nju do sada. Naša javnost bi i dalje ćutala da nije bilo njene kasne promocije u inostranstvu, i ovogodišnje koja se odvija u znaku Uneska. Nije prvi put, niti je iznenađujuće da se našim vrhunskim umetnicima smatraju oni koje potvrdi inostranstvo. Kompleks male sredine i male nacije ne možemo istisnuti.

Najvažnije je što će se tokom ove cele koncertne godine koja je u Ljubičinom znaku moći da čuje njen integralni opus, i to hronološkim redom, pa će tako moći i da se prati sazrevanje njene poetike, stilskih referenci i profesionalnih uspona. Prvi koncert njenih ranih kamernih i solističkih dela obuhvatio je dva dela koja će sigurno ostati na podijumu, kao veoma kvalitetna. To su, začudo, violinska, rana Sonata fantazija (1928/29) koja pokazuje svu maštovitost, improvizacionost i nadahnuće mladosti. Sa njom je autorka konkurisala, i dobila mesto na Majstorskoj školi u Pragu, na postdiplomskim studijama.

Drugo delo je Sonata za violinu i klavir (1948) koja, u svoja obimna tri stava u trajanju od skoro pola sata, prvi put na visoki umetnički način sjedinjuje dve osnovne reference umetnosti Ljubice Marić, sklonost ka folkloru i vibrantni, uzbuđeni rukopis neobičnih harmonija koji pripadaju savremenom jeziku. Oba dela maestralno je izvela Julija Hartig – drugo uz pratnju Natalije Mladenović koja nam je predstavila i nekoliko Ljubičinih klavirskih dela, Tri preludijuma, Etidu, Brankovo kolo na način virtuozne pijanističke zaronjenosti u moderni svet kompozitorkinih zvučanja.

Rani Duvački kvintet (1931) svedoči o avangardnosti mlade autorke koja je na studijama u Pragu upoznavala savremene tokove svetske muzike, a sama za treći stav dela rekla da „predstavlja zametak za svu moju kasniju muziku”. Već tada je ovaj kvintet, na Festivalu savremene muzike u Amsterdamu (ISCM) 1933. godine, dobio odlične kritike. Sada su ga izveli mladi muzičari predvođeni oboistom Borislavom Čičovačkim koji je bio i komentator, a urednik je i celokupnog muzičkog dela Ljubičine proslave. Neda Arsenijević, flauta, Aleksandar Tasić, klarinet, Milan Roksandić, horna, Ivan Jotić, fagot, ansambl su koji može da se uhvati u koštac sa najtežim partiturama. Mlada flautistkinja Neda Arsenijević svoj raskošni talenat, dobru tehniku i vladanje instrumentom prikazala je u tek sad pronađenoj kompoziciji Pesma (1976) koja je ovom prilikom i doživela svoju premijeru.

Glasu uz pratnju klavira bila su posvećena dva dela: najpre, „Stihovi iz Gorskog vijenca” (1951) koji svedoče o Ljubičinoj vezanosti za vladiku Rada i njegov „Gorski vijenac” skoro na način večite odanosti i ljubavi druge naše velike umetnice Isidore Sekulić prema velikom pesniku. Mladi bariton Vasa Stajkić posebno je ubedljivo izrazio kulminaciju, a Aneta Ilić imala je svoj trenutak nadahnuća prilikom izvođenja solističke deonice u melodijskoj recitaciji „Čarobnica” (1964). Iako ima sve solističke osobenosti, pijanistkinja Lidija Stanković je i odličan kamerni muzičar, a ove večeri je u svojstvu klavirskog saradnika davala sigurnu potporu vokalnim umetnicima.

U punoj sali Filharmonije, ni maloj ni velikoj za ovakve proslave, okupili su se sve sami poštovaoci, stručnjaci, profesionalci. Ali, Ljubičina muzika mora da izađe u javnost i da postane deo našeg kulturnog identiteta, prepoznatljivog i u našoj sredini onako kako je uvek, doduše prilikom retkih izleta, prepoznata u inostranstvu.