Ludnica 4

Glavni junak je "poklekao" u prethodnoj, trećoj eizodi ovog serijala. Tačno je, u zadnje četiri godine radio sam u osam firmi i ne mogu da zamislim devetu. Nije loše da ovde kažem da je sve što sam napisao istina, jedino menjam imena. A drugi komentar "publike" je bio "opaaaa, kuća, pa nije tebi tako loše". Oni te muke, "brate", plaćaju cifrom koja ima jednu nulu i jednu četvorku (na sat, u evrima). Ne pričamo mi o parama nego o mukama. Uostalom, u Australiji kuću (ili kuće) nema samo onaj ko to neće.

Da malo objasnim: u Australiji, ako nemate stalan prihod posle 65-te (dame posle 60-te), onda dobijajate državnu penziju, a iznos je jednak za sve (ne zavisi od toga kakva su vam bila primanja dok ste radili). Međutim, generacija rođena posle drugog svetskog rata je mnogobrojna, pa kada svi oni odu u penziju, ovi mlađi neće moći da ih izdržavaju.

Da bi rešili taj problem, uveden je obavezan porez za penziju od 9%. Novac od tog poreza ide u lični poreski fond (ne daje se sadašnjim penzionerima). Međutim, sa tim porezom se krenulo 1992. pa ljudi nisu akumulirali dovoljno. Da bi ubrzali akumulaciju, država je dozvolila da pojedinci sami uplaćuju dodatna stredstva - uz poreske olakšice. Dakle, umesto da uzmete platu, vi uplatite novac u penzijski fond a na taj novac plaćate manji porez za 15-30% (grubo rečeno).

Ja sam se "upecao" na taj sistem i kada su mi u firmi, u kojoj sam radio ranije, dali otpremninu, sav novac sam uplatio u moj privatni penzijski fond. Tim novcem obično raspolažu registrovani fondovi, ali su pre nekoliko godina dozvolili da pojedinac može sam da ih investira. Mnogi koji su to uradili, opekli su se jer su uložili novac u akcije. A onda je novac počeo da nestaje (zbog finansijske krize). Sada takvi “nesrećnici” moraju da odlože odlazak u penziju dok ne “povrate” izgubljeno. Uostalom, ovaj problem imaju i oni koji su ostali u registrovanim fondovima ako nisu promenili strukturu ulaganja i “pobegli” od akcija. Državne penzije i dalje funkcionišu, mada se ne zna dokle će. Nisu velike ali od njih može da se živi (oko 1000 evra mesečno za bračni par)

I ja sam imao novac uložen u akcije, ali sam ih početkom 2008. pretvorio u gotovinu, oročio i sada sam, konačno, od tog novca kupio kuću. Ali pravilo ovde je, da kuća mora da se iznajmi, a stanari ne smeju da budu u srodstvu sa vlasnikom.....

Nego kako je izgledalo raditi u tih osam firmi. Dođeš u novu firmu a oni ne znaju šta je u stvari problem. Daju ti ključeve od svega i kažu imaš tri meseca. Onda počinje "hodanje po jajima". U jednoj firmi su me zvali na razgovor za jedan problem a onda mi dali drugi. Primetili su grešku tek posle nekoliko dana, ali su dozvolili da nastavim. Napravili su lep ručak na kraju. Bio je neki indijski restoran sa onim hlebom što ga peku na licu mesta i piletinom na žaru. Začini su bili malo jaki, ali je bilo sve sveže, onako kao kod nas kad odeš na roštilj u kafanu pored autobuske stanice. Ne, piva u flašama nije bilo, ako je to neko hteo da pita.

U fabrici lekova sam radio za korisnike u Koreji, a posao je započet u Indiji, pa su zabrljali. Prvo sam od Indijaca "izvukao" ono što je bilo dobro a onda nastavio. Radio sam i za njihov Božić. U stvari, pozvali su me na proslavu, dole u centar grada, ali kada su oni počeli da se opijaju, ja sam seo u kola, kroz tunel i natrag u kancelariju. Tih dana menjali su i erkondišn pa je temperatura bila greškom postavljena na osamnaest stepeni. Stavljao sam led pored termostata da podignem temperaturu, jer ovaj nije imao dugme za podešavanje a majstori su bili "dole u gradu".

Kad malo bolje razmislim, malopre sam vas malo slagao. Vratio bih se jedino u fabriku cigareta. Tamo sam radio petnaest godina - to je bio moj prvi posao. Lepo je bilo tih godina, fabrika jaka, para na sve strane. Plaćali su čak i aspirine koje sam kupovao deci. A onda su počele zabrane pušenja. Kompanija je polako tonula, a pritisak na radnike rastao. Oko 2000. je bilo najteže. Onaj Y2K virus je odneo mnogo živaca. Gurali su još nekoliko godina a onda su sve kompjutere preselili u Indiju. Nama su dali dobru otpremninu - polovinu onih para od kojih sam sada kupio "tu kuću".

Zvali me agenti za zapošljavanje nekoliko puta kada su ponovo tražili radnike u fabrici cigareta. A da - ono sa Indijom izgleda da nije uspelo. Ili ako je uspelo, uspelo je samo delimično - u Indiji mogu da rade samo rutinske stvari. A kada dođe to velikog s....problema onda im treba budala kao ja. Hteo bih da se vratim u fabriku cigareta da vidim lice Karoline koja mi je dala kovertu sa otpremninom. Ona je ostala, jer je u međuvremenu, postala veliki menadžer. A ja sam joj pomagao da napiše prvi program.

Zvao me agent pre dve nedelje za posao u toj fabrici cigareta. Plaćaju dvadeset evra na dan manje nego što je tvoja cena, jel pristaješ? pita me. Za njih može, rekoh. Odužilo se sa odgovorom, izgleda da Karolina ne želi da me ponovo vidi.

Eto zato sam kupio tu kuću. Popravljaću parket i sam ću da krečim. A sa stanarima ću da budem kao sa bratom. Dobro i tu ima problema, ali tu priču ću vam ispričati drugom prilikom.

Sad ostajte u zdravlju i molim nastavite sa komentarima. Oni me održavaju u životu od devet do pet.