Međunarodna tribina kao „Opštinsko dete"

Gradska vlast je odlučila da „na osnovu razgraničenja funkcija između grada Beograda i gradskih opština”, izvestan broj manifestacija pređe u „nadležnost gradskih opština”. Nije poznato ko se sve našao na tom spisku ali, prema neformalnim izvorima – jer zvanične informacije nema na sajtu Skupštine grada – ovakva odluka odnosi se na pedesetak manifestacija i programa. Broj je zamašan ali ono što je zanimljivo to je njihov karakter. U odnosu na velike festivale kakvi su Bemus, Bitef i Fest, a koje grad očigledno želi da zadrži, ovde je, izgleda, reč o manjim festivalima čija je najvažnija osobina da kulturnu scenu čine raznolikom, raznovrsnom, bogatom i šarolikom. Ovu temu ostaviću ipak za neku drugu priliku jer tu smo već na terenu priče o različitostima i pravu da se bude drugačiji.

Međunarodna tribina kompozitora, iako jedina manifestacija savremene umetničke muzike u Srbiji koja će uskoro napuniti pola veka, našla se na pomenutom spisku „detaširanih”. U „procesu razgraničenja”, ovaj značajni festival je dodeljen u nadležnost opštini Vračar. U dopisu od 6. marta 2009. Sekretarijat za kulturu „zahvaljuje na poverenju” (sic!) Udruženju kompozitora Srbije kao osnivaču Tribine, i izražava uverenje da će Tribina „kvalitetom programa obogatiti umetničku ponudu gradskih opština” (kurziv I. S.).

Obično se kaže – da nije tužno bilo bi komično. Ovo je, međutim, i komično i tužno.

Međunarodna tribina kompozitora (MTK) jeste manifestacija od velikog kulturnog značaja za ugled i izgled države Srbije i njen značaj, shodno tome, daleko prevazilazi nadležnost ma koje gradske opštine. Ne zato što opštinama, Vračaru u konkretnom slučaju, nešto fali. Sva iskustva sa opštinom Vračar, kako lična tako i iskustva Udruženja kompozitora, apsolutno su pozitivna. Problem je što je za odlučivanje o pitanjima međunarodnog muzičkog festivala potrebno imati stručnjake i poznavaoce materije, specijaliste za temu. Po čemu bi opština Vračar bila nadležna da poznaje i okuplja takve stručnjake? Takav kapacitet nema ni gradska vlast. To je upravo dokazala donošenjem neprihvatljive odluke a bez konsultovanja sa stručnjacima. Kapacitet o odlučivanju u vezi sa stvarima od  nacionalnog i međunarodnog značaja može se tražiti i naći samo na nivou Republike i uz puno angažovanje struke. 

Tribina kompozitora je osnovana 1963. godine, održavala se u Opatiji pod imenom Tribinajugoslovenskog muzičkog stvaralaštva i trajala do raspada zemlje1990. Tada je, na inicijativu članova Udruženja kompozitora, nastavila rad kao srpska manifestacija pa je kao takva preživela teška vremena devedesetih. Uprkos svemu, Tribina se proširila i postala respektabilna međunarodna kulturna činjenica. Stranim kompozitorima je i tada bila čast da učestvuju na Tribini jer su cenili njen otvoreni duh. Generacije su svoj profesionalni život počele na Tribini kao na mestu najveće i najstrože provere znanja i talenta. Tribina je mesto izražavanja različitih muzičkih ideja, pravaca i stilova. Tribina je ozbiljan festival evropskog profila. Ali u tom poslu kompozitori i Tribina su malo kad imali ozbiljnu podršku državnih i gradskih institucija. Sufinansiranje nije bilo redovno, nekad je sasvim izostajalo, bilo je nesigurno i uvek na striktnom minimumu. S druge strane, iskustva celog sveta potvrđuju da savremena umetnost, pa i muzička, ne može biti komercijalna, da joj kulturna politika zemlje mora biti prijatelj ili, ako ne to, bar ne neprijatelj.   

Jer, kod nas nema narudžbina za nova dela (izuzev Bemusovih), postoji samo jedna jedina nagrada za muzičko stvaralaštvo (a da nije studentska), posle premijere novog dela nema reprize, nacionalni orkestri više nego sporadično izvode umetničku muziku srpskih kompozitora, snimci njihovih dela nemaju gde da budu emitovani jer nema frekvencije/kanala na kome bi se savremena srpska muzika mogla prikazati slušaocima (izuzetak su Stereorama sa ograničenom čujnošću i noćni sati Drugog programa RTS-a), postojeće muzičke ustanove tavore ili se tiho gase (Muzički informativni centar, MIC, na primer). U takvom ambijentu jasno je da su uloga i značaj Tribine kompozitora, jedinog festivala savremene muzike u Srbiji, nemerljivi.

Novembra 2008 g. ova naša međunarodna tribina, održana je po 17. put, a otvorio je ministar kulture. Na opšte zadovoljstvo ona je doživela novi procvat, aktivni mladi selektor Ivan Brkljačić, uz pomoć osnivača manifestacije Udruženja kompozitora Srbije, značajno je vratio publiku, ponudio živopisan program sastavljen od 100 minijatura naših i stranih autora koje su izvodili najznačajniji naši i strani izvođači. Hol Narodne banke svake večeri je bio pun i ponekad prepun. Bilo je to jedno od najboljih izdanja ovog tradicionalnog festivala koji je prestao da bude „samo za izabrane”.

Zaista „pravi trenutak” da Ivana Avžner, gradski sekretar za kulturu, potpiše pomenutu zahvalnicu na dosadašnjoj uspešnoj saradnji i pošalje Tribinu na opštinsko staranje. A bio je to, međutim, pravi trenutak da Tribina stvarno promeni svoju poziciju, ali u drugom smeru: da od priznate gradske manifestacije postane, kako i zaslužuje, republička.

Ovako, ne želim da okolišim, reč je samo u loše prikrivenoj nameri da se ova izvanredno značajna manifestacija ugasi.

Ovim gestom postaje jasno mnogo šta, počev od licemernosti pozivanja na srpski kulturni identitet i licemernosti obrazovnog sistema u kome studenti ostaju bez profesionalne budućnosti. Postaje jasno i to da Srbija izgleda nije spremna za evropske kulturne kriterijume, standarde pa time i integracije, jer je evropska Srbija nezamisliva bez savremene kulture  i umetnosti, pa time i muzičke. Ako je tako, onda se bojim da će ponovo oni najbolji, najtalentovaniji morati da odu i postanu deo nekog drugog kulturnog identiteta.

Umetnosti se ne može bez posledica reći: obratite se opštini. Umetnost i umetnici hoće mnogo više. Jer, umetnici su uvek bili svoji, njihov talenat je neponovljivo, individualno svojstvo, ali bez njih nema celine, nema kulture jedne zemlje. A bez kulture, sasvim izvesno, nema identiteta i budućnosti jedne zemlje.