Spavači pod mostom

Ja sam uzdušni zmaj na vjetru i pod kišom, 
jeza žutih odsustava.
Tin Ujević, 
Desetgodišnjica vlažnog humka

Da li su nas devedeset devete bombardovali samo da bi se napisala jedna knjiga? Ili nekoliko njih, svodi se na isto. Gotovo da sam i ja sočinio svoju. Čitav događaj bismo mogli oglasiti veoma inspirativnim.

Pošto sam pre pola godine preživeo tzv. kliničku smrt, jedan moj prijatelj je zaključio da, uvek kada mi ponestane municije, meni se desi nešto strašno – kako bih imao o čemu da pričam. Ima tu nekog vraga, bez obzira na to koliko je onaj anđeo bio milosrdan. Uostalom, svaki je anđelak strašan, ako je verovati pesničkom nišanu.

Svoju sam gatku, međutim, nazvao Madonin nakit i smestio je u novosadski zatvor. Petrovaradinski, ukoliko volimo preciznost. Ionako su ih delila tri mosta koja lebde. I patrljak jednog, srušenog u prošlom ratu, koji još pravi rupu u srcu stare Vobanove tvrđave (gde deca svakog leta traže bučni Egzit, izlaz iz rupetine, krik koji valja ponoviti).

Uglavnom, u toj mojoj priči, četiri obična nesrećnika dele istu ćeliju smradnu, gadnu, čeznući za rupicom u siru i zakonu. Sve im se, obnevidelima, čini da tu nikakvog bombardovanja zbilja i nema, nego ih to plaše u mraku, da je sve deo paklenskih vaspitnih mukica, na koje ih stavlja grlata zatvorska uprava.

Mostovi se, i tako, dižu u vazduhu. Što se ne bi mogli dići u vazduh? I dok smo pričali, pričali, padoše, dakle, sva tri novosadska, kao zveri strefljene tanetom u srce, u skoku.

U mutni, plavi Dunav prvi je ljosnuo najstariji, onaj koji su sklepali nemački zarobljenici da traje koliko može da trči. A izdržao je do tada. Rasprsla železna latica sa slomljenog hrbata (veličine osrednjeg đubrovnika) uletela je kroz prozor stana Vojislava Despotova na Trgu neznanog junaka i zakucala se u zid, tik iznad glave pesnikovog sina koji je spavao i nešto sanjao.

Onaj drugi most, Hajdinov, koji je presecao plažu, i zabadao se u gluvo Fruško brdo, poklekao je lako, iz cuga, poput vlati trave.

Treći je, Žeželjev, ispao najžilaviji. Stajao je nad vodom i kad je sve sa njega otpalo. Žudeo sam da ga vidim na kolenima, da ga već jednom dokrajče. Najbliži je mojoj kući, i nisam mogao da spavam od rike tamnog bika kome su iščupali srce što još damara u krvnikovoj ruci.

Da li se spavač konačno probudio i udario glavom u smrtonosni đubrovnik? Ne znam. Bog zna.

                                                                        * *  *

Kada sam, eto, kao vrlo mlad čovek i pisac, čuo da je Ivo Andrić, u svojoj ćutljivoj hrabrosti, podigao oči s rukopisa romana Na Drini ćuprija da bi, sa svog balkona, gledao savezničko bombardovanje Beograda, na Uskrs četrdeset četvrte, još nisam umeo da povučem jasnu crtu između biografije i legende, između diktata života i književničke fantazije.

Danas to znam još manje, ali tada pogotovo nisam pretpostavljao da ću, godinama kasnije, i sam zatečen na svojoj terasi, videti užasni trag na nebu, koji je ostao iz projektila bačenog na nedaleki deo grada, imati, dakle, taj neopisivi osećaj.

U ono naivno vreme, mislio sam čak da će mi život proteći u suviše jednoličnom miru za jednog pesnika, zaražen već romantičarskim idealima avanture života i pisanja. Gde je život, pitao sam se nestrpljivo, dok su se oblaci neprimetno nagomilavali.

Ali, kažem vam, ako sam, u trenucima malodušnosti, a sred svakovrsne bede koja nas je, ubrzo po mom odrastanju, sasvim zahvatila, i pomišljao da je život negde drugde, da treba otići u beli svet ili se prekriti jorganom preko glave, onda sam, dok smo čekali da se probudimo, s đubretom nad glavom, sa pričom na vrhu jezika, ma koliko to paradoksalno zvučalo, cenio da sam bio u pravu što sam ostao, jer, evo, otuda gde mišljah da je pravi život, dolazila je sofisticirana, visokostilizovana smrt, tamo je već bio počeo smak sveta.

Život nije nigde drugde (govorio sam naglas, mada me – kao i obično – niko nije slušao), nego je upravo ovde, među nama, živim metama, Molohovim zazubicama, što drhte na ivicama krhkih zubnih mostova.

I bio sam, ma kako to, sa stanovišta zdravog razuma, ludački zvučalo, prvi put zadovoljan što sam tu, sa svima, što nemam drugi jezik do ovog kojim govorim, nemam drugu otadžbinu osim ove o kojoj sanjam, i što sam, na kraju krajeva, još u životu, u pravom životu.

Laslo Blašković

----------------------------------------------------

Suze, bombe i knjige

Kalendar je neumoljiv. On kaže da je prošlo deset godina od crne srede (24. marta 1999), a meni se čini kao da će luda sirena oglasiti nebesko oranje i najaviti nove i bolje bombe.

Bombe su neumoljive. One kažu da im suze i reči ne mogu ništa i da je smrt samo jedan trenutak u životu.

Život je neumoljiv. Nema ga svako, ni u Srbiji ni u svetu, u onim količinama koje je poneo sa prvom suzom i krikom, sa rodnim genom.

(/slika2)Gen je neumoljiv. A nauka koja na svakom koraku postaje sve mlađa i nemilosrdnija još nije otkrila koji gen pravi od čoveka zlikovca.

Zlikovci, moćnici, sila... rade danonoćno.

Niko i nikad neće mi objasniti zašto su nas (a nismo jedini, prvi ili poslednji) bombardovali „zapadni liberali“ (čuvene „demokrate“, može i bez navodnika), pa tu suludu, vazdušnu i humanitarnu operaciju hrišćanski nazvali – „Milosrdni anđeo“.

Zašto su razorili više od petsto gradova i sela, porušili više od pedeset mostova, bacili više od osamdeset hiljada kasetnih bombi, ubili i osakatili...?! Bez tačke na kraju spiska.

Slušao sam i čitao mnoge, ovde i tamo daleko, kvarne i pristrasne, mudre i blesave, puste i mlitave, bolesne i zdrave, svetske i lokalne analitičare, političare, vojnike, popove, novinare, pisce, špijune i sličnu boraniju, kako govore i pišu o drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom... razlogu (jedan moj prijatelj naveo ih je četrnaest), a niko još nije pomenuo, otkrio i opravdao prvi.

Prvi razlog umotan je u hiljadu i jedan zavoj (kao mumija faraona u piramidi), sklonjen je u Pandorinu kutiju koju će bog zna kada i ko otvoriti. A iz te kutije (lažu da je u njoj ostala samo nada) izletela je prva bomba.

Možda grešim, bomba i nada su na dva kraja sveta, u dva trapa.

Prva bomba koja je pala izašla je iz glave, carskim ili zlikovačkim rezom. Bila je teška najmanje tonu, nisam je vagao. Ne znam da li je krštena, sumnjam. A oduvek sam znao da je i gram od grama dovoljan da sruši jedan most, da raznese kompoziciju na otvorenoj pruzi, da obori nevin toranj, da sprži kolonu sluđenih izbeglica, da zamrsi žice dalekovoda, da nanjuši bolnicu ili školu, da okonča život jednog deteta na nokširu.

Dok su padale i padale bombe (niko ih još nije prebrojao, ni razvrstao: uranske, kasetne, grafitne, krstareće, praskave, vođene, klasične, pametne, humane, eksplozivne, probne, razorne, otpisane...), drhtao sam i pisao pisma prijateljima. Objavio sam tu prepisku u knjizi Ratna pošta (550 pisama, biblioteka „Albatros“, 2003) sa posvetom: „Ex voto, Avalskom tornju i svima koji su drhtali i stradali“. I danas kad čitam te redove, ja drhtim. Suza samo što ne kapne. A odgovora na pitanja ni danas nema: Zašto (reč uklesana i na jedan tašmajdanski spomenik)? Da li su bombe brže od slova?

Izmislio sam i nove reči: bombardijada, bombuša, bombardoman, bomboglasan, bombura, bombezan, bombilan, bombolija, bombostalan, bombardičan...

Koliko suza su nam donele bombe, to ni u okean ne bi stalo. Čudim se što Srbija nije potonula!

Srpski pisci na njihove „milosrdne“ bombe mogu da odgovore tek rečima, melemnim knjigama (do sada ih je objavljeno stotinak). Jednog dana neko će ih pročitati i poškropiti suzama.

Nemilosrdni Pinter je anđelisanje Srbije nazvao „banditskom akcijom“, lucidni Bodrijar je razloge za bombardovanje nazvao „ciničnim“, magični Markes se sprdao sa bombaškim komandantima, trezveni Čomski je u raketama i granatama čitao zlo i „prekomernu upotrebu sile“, mirni Handke nije mogao da spava, a one koji su zadremali (Ljosu, Grasa, Havela ili srpsku mirođiju u svakoj čorbi) da ne pominjem.

Znam dobro da onima koji su nas bombardovali (bombradovali, premetnuo sam u jednoj priči dva slova): nikada neću oprostiti, nikada neću zaboraviti, ali im nikada neću ni uzvratiti.

Neka ih njihovi potomci pitaju: zašto?

Neka skidaju zavoje sa prvog razloga!

Miroslav Josić Višnjić

---------------------------------------------------------------

Istina na višegodišnjem odmoru

U deceniji pre i posle bombardovanja stradale su i nauka i kultura koja je izgubila slobodu kada je postala instrument vlasti. Od embarga na Diznijeve junake, preko potiskivanja urbane kulture, naša situacija koja je trajala više od jedne decenije proizvodila je uslove koji su pogodovali da ponesu naziv godine straha

Iskustvo psihijatara pokazalo je da se u periodu bombardovanja 1999. veliki broj pacijenata koji su bili na psihoterapijskom lečenju osećao sasvim udobno u svojoj koži. „Tada nije bilo sramota imati strah”, izgovorila je pacijentkinja dr Ljubomira Erića.

Šta je našoj kulturi donela, a šta oduzela decenija koja je usledila posle traumatična tri meseca, a šta decenija koja je tom činu prethodila? Da li živimo kulturu straha, koje su vrednosti zalutale i nestale, jesmo li se oporavili?

(/slika3)„Tada sam imao dva klijenta na psihoterapiji. Mladi inženjer mi je saopštio da se negde u Kanadi često igra fudbal između dva tima, oba sastavljena od naših inženjera koji sada tamo žive, a sredovečna muzičarka da su svi bolji muzičari otišli napolje i sviraju u stranim orkestrima širom sveta! Ako tome dodam i sopstveno iskustvo da je skoro celokupan tim mladih i perspektivnih psihijatara iz moje ustanove otišao na sve strane sveta, onda je slika kompletna. Pored tragičnih posledica u najopštijem smislu, nauka i kultura su svakako najviše stradale”, kaže dr Ljubomir Erić.

Urušavanje vrednosti, kulture i duha u najširem smislu prisutno je od početka devedesetih, kada je, kako kaže sociolog Ratko Božović, kultura u Srbiji opstajala u atmosferi olovnih pritisaka krize koju su pratili mitotvorni nacionalistički delirijumi i estetika populizma.

„Embargo na kulturu osporavao je i ljudska prava i čovekovu slobodu i stvaralačke potencijale. On je podupirao autokratsku vladavinu i prekid dijaloga sa svetom”, kaže Božović, dodajući da kultura gubi autonomiju i slobodu kad postane instrument ili žrtva bilo koje politike.

„Odmazda nad decom delovala je najapsurdnije. Ukinuti legendarne junake Volta Diznija, bez kojih je nezamislivo detinjstvo, bila je velika greška čuvara svetskog poretka, koji su na taj način hteli da isteraju našu decu iz veka stripa i planetarne civilizacije”, kaže Božović.

Efekti izolacije manifestovali su se i kao urušavanje duha gradova spolja i iznutra, kao potiskivanje urbane kulture „neoruralnim primitivizmom”. Bio je to period kada se, prema Božovićevim rečima, kultura grada „realizovala” u krajnostima košmara i opasnog življenja. Kriminal nije bio samo masovna pojava, koja boji gradsko svakodnevlje crnim i sivim tonovima, već je sve više postajao sastavni deo urbanog načina života. Promenjena je sociografska, kulturološka i psihološka slika naše prestonice. Iskompromitovale su se državne institucije, a u tome je prednjačila državna televizija. Stvarana je, kaže Božović, „informativna rašomonijada”.

 „U medijima koji nisu pristali da ih obuzme šovinistički stampedo zavladala je zastrašujuća teskoba, naročito od vremena objavljivanja apsurdnog Zakona o javnom informisanju. Tek što je bio objavljen prestala su da izlaze četiri relevantna i slobodnomisleća lista, a protiv vlasnika, glavnog i odgovornog urednika nedeljnika „Evropljanin” vođen je prekršajni postupak. Ni to nije bilo dovoljno, pa je Slavko Ćuruvija, graditelj modernog novinarstva, usred Beograda, u vreme NATO bombardovanja, kao poslednji kriminalac, usmrćen. Nema pravo niko da to zaboravi i previdi”, ističe Ratko Božović.

Autor studije „Rečnik straha” profesor Ljubomir Erić ističe da smo od ustoličenja diktature kod nas, posebno u tri meseca bombardovanja, živeli u strahu od smrti i strahu od života.

„U svim vremenskim periodima kada se menjaju vrednosni sistemi, kao što je to bio period neposredno posle Drugog svetskog rata, govorilo se o godinama strepnje. U to vreme engleski pesnik Ogden napisao je poemu Godine anksioznosti, a Bernštajn komponovao simfoniju sa istim nazivom. Naša politička i društvena situacija koja je trajala više od jedne decenije proizvodila je uslove koji su pogodovali da ponesu naziv godine straha. Život je bio jeftin a smrt svakodnevna pojava”, kaže Erić, pitajući da li nas je apsurdan i destruktivan čin koji nam je doneo osećanja straha, uznemirenosti, poniženja naveo da se zapitamo kakav smo mi to narod da nas toliko zemalja sveta bombarduje.

S tim u vezi, Erić napominje da je malo ljudi spremno da se kritički osvrne na naš mentalitet, nebesko poreklo, neopravdano samoljublje koje nas bukvalno ubi, vulgarni primitivizam koji negujemo, srebroljublje koje je demaskirano i ogoljeno, nacionalizam, najveći neprijatelj mira i spokojstva među ljudima.

Da li smo se oporavili od trauma koje nas prate gotovo dve decenije, a kulminirale su u martu 1999? Šta bi trebalo da učinimo da ne bismo kroz deset godina opet govorili o posttraumatskom periodu?

„Najpre bi najodgovorniji ljudi u državi trebalo da javno priznaju niz slabosti u vođenju politike u proteklom periodu – ratovi, zločini koje smo činili, Kosovo”, kaže Erić. To se, napominje on, ne čini na jasan i odlučan način, već nekako stidljivo, da se neko nekome ne bi zamerio.

„Sklopljen je savez sa partijom koja je najodgovornija za takvu politiku, ona se nije ogradila od nje, već suprotno, i dalje je glorifikuje! Samo taj čin javnog distanciranja od politike koju su vodili njihovi rukovodioci snažno bi doprineo stabilnosti i sigurnosti. To nije neki preveliki zahtev. To je njihova obaveza”, kaže Erić i dodaje da je neophodno izgraditi vrednosne sisteme koji bi ljudima dali osećanje sigurnosti u egzistencijalnom smislu.

„Ljudi su očajni, zar ima pojedinaca koji to ne vide?”, pita Erić.

Opredeljenje za Evropu, bez obzira na to što veliki broj ljudi ali i političara želi da ostanemo tu gde smo, pa čak i po cenu da izgubimo prerogative razvijenije zemlje, prema Erićevom mišljenju najvažniji je uslov.  

Po Ratku Božoviću, bezvredna su sva predviđanja, kada je istina uzaludna.

„Kad se u državi ništa pouzdano ne zna, neminovno se nameće pitanje: šta je sa istinom?”, pita Božović i dodaje: „U ovdašnjim prilikama zna se samo to da je odsutna. Izgleda na duže vreme. Možda je na višegodišnjem odmoru. Slobodnog, kritičkog i nepotkupljivog javnog mnenja nema ni u nagoveštaju. Istraživačima ostaje da se bave falsifikatom istine ili istinom falsifikata”, zaključuje Ratko Božović.

Marija Đorđević