Nema konkurencije, nema štednje

Za početak, da napomenem da je, uopšte gledano, koncept štednje u Srbiji slabo prisutan. Svetski ekonomski forum u svom najnovijem godišnjem Izveštaju o globalnoj konkurentnosti svrstava Srbiju na 125. mesto od 134 analizirane zemlje po nacionalnoj stopi štednje. Drugim rečima, u Srbiji se vrlo slabo štedi. To se odnosi i na državu, i na privredu i na stanovništvo.

U takvoj situaciji kada rasipništvo, a ne štednja, dominira kao odnos prema ograničenim resursima teško je očekivati da će se stvari brzo promeniti. Neki će našu nesklonost ka štednji možda objasniti teškom ekonomskom situacijom i potrebom da se održi „goli život”. To je sigurno tačno za bar četvrtinu stanovništva. Ali ne treba zaboraviti da među 124 zemlje, koje su ispred nas po nacionalnoj štednji, ima i daleko siromašnijih. Na primer Kambodža, Kamerun ili Egipat.

Ekonomisti koriste izraz „sklonost ka štednji” kao nešto što je za ekonomiju gotovo spolja dato, što se više objašnjava psihološkim, socijalnim i sociološkim, istorijskim, kulturnim i tradicionalnim faktorima, a manje nivoom ekonomskog blagostanja. Srpska sklonost ka štednji je, dakle, niska.

Golim okom vidi se da je naš državni aparat previše glomazan, neefikasan i arhaičan, ne samo po broju ministara, ministarstava i drugih funkcionera, već još više po aparatu koji opslužuje javne potrebe i na državnom i na lokalnom nivou. Ministar za lokalnu samoupravu nedavno je izneo podatak da bi se na tom nivou moglo uštedeti 50 miliona evra godišnje. Odlično! A od koga zavisi da li će se to i uraditi? Kada će i da li će početi smanjivanje državne administracije? Jedan od najodgovornijih predstavnika vlade nedavno je izjavio da ne bi trebalo smanjivati administraciju i plate u administraciji jer to nije dobro za privredu zbog smanjenja tražnje!? Ako je poenta da se poveća tražnja, hajde da onda zapošljavamo nove administrativce i svima povećamo plate.

U skladu s mojom osnovnom tezom o potrebi opšte promene odnosa prema štednji, kad je reč o državi, mislim da je vrlo važno ubrzati promene zakona kojima će se država modernizovati, smanjiti svoje administrativno delovanje, a time i broj ljudi koje zapošljava. Smanjiće se neproizvodna potrošnja, što je neophodna pretpostavka za dobar start u postkriznom vremenu.

Velike promene moraju da se dogode i u načinu ponašanja preduzeća. Navikli smo da slušamo kako državna preduzeća nisu efikasna i kako im je štednja strana. Kako, inače, objasniti talas poskupljenja proizvoda i usluga koje su u državnoj nadležnosti?

Istraživanja, međutim, pokazuju da ni privatnim preduzećima racionalno ekonomisanje resursima nije jača strana. A evo i zašto. Da bi ostvarila željene profite, preduzeća radije dižu cene i prevaljaju svoju neefikasnost i neracionalnost na kupca, nego što se upuštaju u prilično mukotrpne programe racionalizacije koji, pri tome, često zahtevaju i dodatne investicije. A može im se jer je konkurencija na našem tržištu slabašna i ne primorava preduzeća da, osim cena, traže druge načine za maksimizaciju profita.

Konačno, par reči i o nama, potrošačima. Malo je onih koji štede. Štednju promovišu samo banke, i to iz komercijalnih razloga. To je razumljivo. Narodna banka Srbije imala je odlične edukativne programe o značaju štednje za pojedinca i državu. Mislim da je upravo sad vreme da se u takvu široku edukativnu kampanju uključe i drugi, pa i „Politika”.

Profesor ekonomije tranzicije na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju