Kontrola policijskog metka

U kojoj to još državi policija poteže pištolje na one koji prolaze kroz crveno svetlo? Kao da je reč o poteri za nekim naoružanim ludakom koji puca na svakog na koga naleti, a ne o nenaoružanom mladiću koji je suvozač u automobilu. Gde to policajac sme da repetira pištolj na čoveka koji je samo svedok saobraćajnog prekršaja?

Dok se tačno ne utvrdi da li je ubistvo Đorđa Zarića bio nesrećni slučaj ili nešto drugo, nesporno je to da policajac Interventne jedinice Miljan Raičević nije postupao po važećim propisima koji regulišu okolnosti pod kojima se sme upotrebiti vatreno oružje. MUP tačno precizira da je policajac „dužan da se pridržava posebnih mera bezbednosti radi lične i bezbednosti građana, da oružje uvek drži ispravno, da ne okreće cev u pravcu u koji ne želi da puca, da prst ne drži na obaraču sve do momenta okidanja i da bude svestan mogućih posledica pogrešne upotrebe”.

Šta je od toga uradio Raičević? Nije se pridržavao mera bezbednosti, oružje nije držao ispravno, cev je okrenuo u pravcu u kojem svakako nije smeo da je drži, a prst je držao na obaraču pištolja koji je bio repetiran, s metkom u cevi.

Da je učinio sve po propisu, sada ne bismo bili u situaciji u kojoj je odličnog studenta, momka vedrog duha ubio pripadnik MUP-a, njegov vršnjak, za koga kažu da nikada nije prekoračio svoja ovlašćenja i da je jednom čak proglašen za policajca godine u OUP Savski venac. Ne bismo se ni našli u situaciji da se pitamo šta je istina. Da li je to zvanična verzija događaja, po kojoj je nenaoružani mladić ubijen „nesrećnim slučajem” ili je, pak, likvidiran, kako misle porodica i veliki broj građana?

Građani se sećaju vremena u kojima su mnogi policajci prešli na drugu stranu zakona i ostali nekažnjeni, dok su se njihove kolege, s kojima se narod svakodnevno susreće na ulici, ponašale nesmotreno prema onima koje moraju da štite.

Sadašnje rukovodstvo MUP-a je često znalo da ponovi da je „rešeno da se obračuna sa onima koji blate službenu značku”, ali šta je konkretno urađeno? Ako se tome doda letošnji slučaj Ranka Panića koji je nastradao od povreda nanetih „prekomernom primenom sile od strane policije” i ako se zna da nijedan policajac nije odgovarao zbog toga, nepoverenje građana u MUP je, čini se, sasvim opravdano.

Odgovornost da nam se ne dese sledeći slučaj „Đorđe Zarić i Miljan Raičević” snose odgovorni u MUP-u koji bi morali da uvide potrebu pooštrene kontrole ponašanja policije, pogotovo pripadnika Interventne jedinice. Nesporno je da ta jedinica radi u veoma složenim uslovima i da je često angažovana na hapšenjima najopasnijih kriminalaca, ali, mnogobrojni građani su stalni svedoci njihovog bahatog ponašanja.

Da li je Miljan Raičević bio jedan od tih pojedinaca? Policija mora da rasvetli i ovaj i sve prethodne slučajeve.