SVETLO I TAMA IRAČKOG TUNELA

Pritisnuta recesijom, zamorena kritikama i ohrabrena najavom novog kursa, Amerika je u sedmu godinu iračkog rata kročila duboko uverena da se traumatskom košmaru primiče kraj – što nije utisak koji dele žrtve okupacije.

Protivnici amoralnog iračkog rata prešli su šest godina dug put kako bi došli do tačke na kojoj se organizuje njegov prekid. Što nije kraj puta jer će se pravi kraj dogoditi tek kada se svi vojnici i razni „kontraktori” povuku i kada se zatvore američke baze po Iraku.

Predsednik Barak Obama rešen je da ispuni obećanje da će posle 4.260 mrtvih Amerikanaca i nekih osamsto milijardi dolara rat biti prekinut. Njegov prioritet sada je Avganistan.

Fazni plan predviđa da ove godine najopasniji front posle Vijetnama napusti 12.000 ljudi, da do kraja avgusta 2010. Amerikanci prekinu borbene operacije i da do 50.000 vojnika – od sadašnjih 142.000 – ostane do kraja 2011. kada će se definitivno povući iz nepopularnog rata koji je ozbiljno korodirao imidž SAD po svetu.

Osula se u međuvremenu Bušova „koalicija voljnih”, onih zemalja koje su slanjem vojnika dokazivale svoju privrženost Americi i „demokratiji”. Britanci su marta 2003. imali 45.000 ljudi, sada ih je jedva 2.000 a od juna ih više neće biti. I oni idu za Avganistan.

Nerealno je očekivati da evakuacija bude brža, ali činjenica da će se naoružani Jenkiji vrzmati po Mesopotamiji još tri godine znači da rizici još nisu otklonjeni.

Iračani su od početka godine počeli da preuzimaju kontrolu nad poslovima bezbednosti. Zvaničnici u Vašingtonu i Bagdadu uveravaju da će tranzicija biti uspešna i da su lokalne vlasti spremne i obučene da preuzmu kontrolu kada se Amerikanci za tri meseca povuku iz većih gradova.

Eksplozija koja je ovog meseca odnela više od 60 života upozorava da neće biti lako. Niko se ne usuđuje da tvrdi da neće biti još mrtvih.

Dok god se američke trupe nalaze u Iraku, biće glavna meta otpora i nasilja. Vojnici će ginuti. Dok god se rat i okupacija produžavaju, Obami će biti teže da se usmeri na najtežu ekonomsku krizu u zemlji.

Okupacija Iraka košta Ameriku deset milijardi dolara mesečno. Milijarde će biti neophodne za vojnike i njihove porodice kada se vrate. Nove milijarde treba utrošiti da bi se obnovio Irak i da bi pet miliona interno raseljenih Iračana dobilo pomoć.

Ako Amerikanci uprkos svemu tome mogu da vide svetlo na kraju tunela u koji ih je uvukao ratoborni Džordž V. Buš, Iračani nemaju takve perspektive.

Veliko je pitanje da li će izvlačenje Amerikanaca i saveznika omogućiti nacionalno pomirenje zemlje kojoj je okupacija, sem smrti i ranjavanja, umesto demokratije donela sektaške obračune i terorizam džihadista, a umesto prosperiteta strahotna razaranja.

Irak je nesumnjivo stabilniji nego što je bio marta 2003. i narednih godina, ali ako je merna jedinica početka pakao, onda to Iračanima ne znači mnogo. Koliko je Iračana poginulo, niko ne zna. Skromne procene govore o 100.000. One druge o 600.000.

Šiiti, suniti i Kurdi, spojeni davno po oprobanom kolonijalnom modelu, ne uspevaju da nađu zajednički imenitelj. Al Kaida ne odustaje od ideje Islamske Republike Irak. Eksplodiraju ljudi i automobili-bombe.

Tačno je da su prvi zapadni turisti-avanturisti došli u Bagdad, ali grad iz 1001. noći ni šest godina posle svrgavanja Sadamovog režima nema bezbednu vodu za piće.

Nije iznenađenje da su Iračani godišnjicu obeležili paljenjem američkih zastava i povicima „ne okupaciji”. Kako li će tek biti 9. aprila kada je radikalni šiitski vođa, šeik Muktada al Sadr, pozvao „milione” Iračana da obeleže godišnjicu „surove okupacije”.

Lokalni januarski izbori pokazali su koliko je snažna tenzija između sunitskih Arapa i Kurda na severu. Centralni delovi su poprište obračuna većinskih šiita i manjinskih sunita.

Da li će Irak eksplodirati kada se okupatori povuku? Kada granice prema Iranu, Turskoj i arapskim susedima ostanu nebranjene? Pošto je sasvim neizvesno kako će se tada ponašati iračka vojska i snage bezbednosti, mnogi takvu opciju smatraju sasvim realnom.

Sada smo svedoci različite naracije. Američka je puna optimizma, iračka odiše pesimizmom i strahom od novog haosa. Od toga koja će prevladati ne samo da zavisi dinamika izvlačenja stranih trupa, već i budućnost Iraka.

Moguće je da će mnogi Amerikanci smatrati da od trenutka kada se njihovi momci povuku, Vašington ne snosi odgovornost za ono što će se u Iraku događati.

Greška. Upravo je zato većina Iračana ubeđena da su Amerikanci „nužno zlo” i da su posle svega što su im napravili dužni da napuste zemlju tek kada ona bude spremna da obezbedi sopstvenu stabilnost.

Kako god bilo, Amerikanci svakako nisu osvojili „srca i duše” Iračana, što je bio slogan kojim je Buš pre šest godina propratio operaciju „Šokiraj i zastraši”.

Obamina odluka da Ameriku izvuče iz iračkog grotla nesumnjivo je razložna, ali ozbiljnu senku na taj potez baca preusmeravanje na Avganistan – što lako može da se pokaže kao nastavak jedne dokazano promašane politike.

Umesto da širi vojne operacije „rata protiv terorizma”, novoj vašingtonskoj administraciji bilo bi bolje da se ne upliće u vrtloge podno Hindukuša. Tamošnje ruže vetrova progutale su mnoge osvajače.

Pitanje je, istovremeno, koliko će Obamina progresivna ekonomska i socijalna agenda moći da napreduje dok su SAD i dalje u ratu. Amerikanci su novembra 2008. glasali kako bi se okončao jedan rat i kako bi Amerika diplomatijom i uvažavanjem međunarodnih zakona povratila svoj pogubljeni ugled i prestiž.