Raspevani vagon putuje Evropom

Goran Bregović i njegov „Orkestar za svadbe i sahrane”, bez čijih se pesama teško mogu zamisliti proslave u Srbiji, upravo su se vratili sa turneje po Bugarskoj, Monte Karlu, Mađarskoj i Španiji. Putnici iz ovog, popularno nazvanog, „vagona za zabavu” promovišu „Šljivovicu”, prvi deo albuma „Alkohol”, i pripremaju „Šampanjac”, drugi deo albuma koji bi uskoro trebalo da se nađe na tržištu.

A kako se u samom epicentru ovog „putujućeg zemljotresa” snalazi dvadesetdvogodišnji Alen Ademović, koji je svojim glasom uneo prepoznatljivu energiju u već proverene hitove iskusnog Brege?

– Uživam u muzici, fantastičan je osećaj gledati ljude koji zajedno sa nama pevaju, igraju i stvaraju pozitivnu energiju. U početku je bilo teško navići se na toliku euforiju i veliki napor, ali sada je sve došlo na svoje mesto – počinje svoju priču Alen.

Svaki početak je težak, a njemu se, kao sedamnaestogodišnjaku, život promenio za samo jedan minut. Naime, kada je Ognjen Radivojević napustio orkestar, Bregovićev dugogodišnji saradnik i Alenov otac, Ninoslav, predložio je svom sinu da dođe na audiciju.

– Brega je već znao kako pevam, ali ga je zanimalo da li znam da sviram bubnjeve. Nikada ranije nisam probao, došao sam kod njega, seo za bubanj bez palica, i dohvatio prvo što je bilo pri ruci – drvenu olovku i nož. Odlupao sam neki čoček, održao ritam i posle nepunog minuta Brega je pitao: „Mali, imaš li ti pasoš?” Posle mog potvrdnog odgovora kratko je rekao: „Pravi vizu i idemo” – prepričava Alen svoj prvi susret sa velikim orkestrom.

Posle prvobitnog šoka, usledile su naporne vežbe i pripreme koje su, kako kaže, trajale i po deset sati dnevno.

– Dešavalo se da sa tatom sviram i učim tekstove od jutra do mraka. To je zaista bio šok za mene, presedanja iz aviona u avion, pakovanje i čekiranje instrumenata, česte svirke u gotovo svim krajevima sveta, jednostavno, nešto sa čim se ranije nisam susreo – priseća se.

Prvi samostalni javni nastup imao je sa samo pet godina, na „Majskoj pesmi” u rodnom Nišu. Nakon preseljenja u Beograd, komponovao je i himnu za svoju Osnovnu školu „Đura Daničić”. Uporedo sa osnovnom, išao je i u muzičku školu gde su njegov talenat odmah prepoznali. Međutim, iako voli klasičnu muziku, smetala mu je uštogljenost na časovima klavira.

– Previše pažnje se posvećivalo držanju, pravilnom sedenju. Iz dana u dan samo kičma – noge, kičma – noge, udarac u dirke, položaj šake kao da držiš jabuku... i jednostavno mi je dosadilo – kroz smeh priča Alen kome jepevanje, ipak najbliže.

Snaga njegovog glasa je u improvizaciji, dok peva izaziva tople, snažne i neobične emocije, te je za relativno kratko vreme stekao veliki broj obožavalaca.

– Pevanje nisam učio ni u jednoj školi, ali kako su mi baš svi u familiji muzičari, to je došlo nekako prirodno. Mama Jasmina je tekstopisac, a odlično peva i svira harmoniku, a tata je od pete godine u svetu muzike, peva, svira, komponuje, radi aranžmane, deda je svirao bas-prim. Ma, baš svi se bave muzikom. Ja sam se pronašao u ovom žanru kojim se trenutno bavim, ali videćemo... Želeo bih da se oprobam u solo karijeri, volim da istražujem, još uvek se nisam sasvim opredelio za jedan određeni pravac – objašnjava Alen.

Na svakom koraku porodične kuće Ademovića nalaze se instrumenti koje sviraju, a kreativna energija i pozitivna atmosfera ostavljaju utisak da se note i stihovi sami stvaraju.

„Orkestar za svadbe i sahrane” nastupao je na gotovo svim kontinentima, ali svirka za domaću publiku je ipak nešto posebno.

– Na svirkama uvek dajemo sve od sebe, trudimo se da sve bude savršeno, ali ovde ljudi ipak znaju sve tekstove, melodije, pevaju sa nama, tako da nema mesta ni za najsitniju grešku. Doživljaj je potpuno drugačiji, veća je bliskost sa publikom. Ipak, na festivalima u inostranstvu se često desi da se atmosfera toliko usija da se od buke i vriske publike gotovo ništa ne čuje. Pravi mali zemljotres, sve se pomera – objašnjava ovaj talentovani pevač posebno ističući koncerte na ulicama i trgovima Italije, u Meksiku i nastup u Čileu.

– Kada je društvo dobro i pozitivno , mesto nije toliko važno, svugde je lepo – zaključuje Alen.

I zaista, pozitivna energija i vrela atmosfera na svirkama ovih, kako ih neki zovu, „majstora zabave” je zagarantovana, pa čak i kada je temperatura daleko ispod nule, kao što je bio slučaj nabeogradskom Trgu Republike za doček Nove 2009. godine.

Branka Mališ