Američka svadba pozelenela

Od našeg dopisnika
Vašington, marta – Kako da što više pozeleni, a da ostane najprofitnija američka ceremonija, pitanje je koje muči armiju planera, poslastičara, modnih dizajnera, novinara u specijalizovanim časopisima, kuvara, cvećara… Svi oni su uposleni u industriji venčanja, jedinoj grani koja ne zna za krizu niti se obazire na pad akcija na Volstritu: u Americi se godišnje obavi dva i po miliona svadbi.

Prosečni trošak ovog ceremonijala na kojem se izgovori sudbonosto „da“ jeste između dvadeset i trideset hiljada dolara. Prva svadba nastupa u zrelijem dobu nego pre trideset godina, troškove danas najčešće pokrivaju sami mladenci, dok je u prethodnim generacijama pravilo bilo da veselje ide na ceh mladinih roditelja. Gotovo 40 odsto prvovenčanih mladenaca se u toku narednih godina razvodi, što samo pospešuje profitabilnu svadbarsku industriju. Jer retki su oni koji na ludi kamen ne staju i po drugi, ili treći put.

Mastilo od organske soje

Svadbarska fešta, međutim, ima svoje trendove. Sada je šik da bude ekološki svesna, ako se o razumu uopšte da misliti kada je takav jedinstveni događaj u pitanju.

 Radi „budućnosti sopstvene dece” mladenci u trendu odašilju pozivnice sa golupčićima i-mejlom, prave spisak svatova koji stanuju blizu svadbene svečanosti, izostavljaju prekookeanske goste, biraju jelovnik sa sezonskim voćem i povrćem kako bi planetu sačuvali od izduvnih gasova usled transporta sa drugog kraja zemljine kugle. Za one kojima internetska pozivnica deluje kao nedopustivo odstupanje od papirne tradicije, spremljeno je mastilo od soje (genetski nemodifikovane, uzgajane na farmi bez upotrebe pesticide), koverte su bez metaliziranog sjaja, a papir je onaj reciklirani…Venčanica od recikliranog papira, to je već previše…ali u prodaji su sasvim lepe haljine za najsrećniji dan, pravljene od pamuka ili svile, čije se niti dobijaju na farmama koje pristojno plaćaju svoje fizičke radnike. Na sajtu Bouquet.com naručuje se cveće uzgajano na lokalnim farmama bez upotrebe otrovnih boja i genetskih permutacija. Vreme holandskih lala iz avionskih hladnjača zauvek je prošlo. Srećnica koja uhvati buket od ekološki probranih pupoljaka i sama će se zalagati da njen sudbonosni dan bude organizovan uz sve dužne obzire prema planeti Zemlji.

Prsten bez sjaja, najteže odricanje

Odricanje od „loših navika”, svadbenih scenografija koje škode okolini, podrazumeva i najveću žrtvu. Ako si udavača novog ekološkog doba ti ćeš svome izabraniku reći da ne želiš dijamant ni u vereničkom ni u svadbenom prstenu. Otkako su čak i vratovi holivudskih diva, lišeni sjaja dijamantskih dijadema, ogoleli… nađe se poneka prosečna socijalno svesna Amerikanka koja od princa iz bajke zatraži prsten bez kamena. Reč je, naravno, o iscrpljivanju i iskorišćavanju crnih gladnih rudara u Južnoafričkoj Republici, da bi se zadovoljilo „nezasito američko svadbarsko tržište”.

No, većina američkih udavača nema srca da se odrekne dijamanta. To je prevelika žrtva u kulturi, gde je priča o dijamantima među najboljim drugaricama nezaobilazna još i pre nego što se zadevojče. Pravilo je prešlo u tradiciju od koje se najteže odustaje: mladoženja mora da izdvoji pola svoje godišnje plate za verenički dijamantski prsten. Ako je prosek godišnje zarade početnika u vašingtonskom okrugu 40.000 dolara, onda će dijamant „biti velik” bar dvadeset hiljada.

Izvoljevanje „mladzile“

Nedavna knjiga Margaret Mid „Jedan savršeni dan: prodavanje američke svadbe” uspela je da naljuti mnoge Amerikance. Da bi je napisala, Midova je putovala čak u Kinu gde je posetila fabriku venčanica, a skoknula je i do Arube, da bi se na licu mesta upoznala sa industrijskim pogonima za produkciju medenog meseca.

 „Svake sezone industrija venčanja izlazi sa novitetima. Ona je kao u dečjoj priči o ribici Oto koja prerasta svoj akvarijum, kadu, pa i gradski bazen”, kaže Margaret Mid za „Politiku”. Uz nove rituale, izviru i novi časopisi za– jevrejska, afričko-američka, zelena, gej- venčanja. Pothranjuje se i američki imidž „mladzile”(generička reč koja je nastala spajanjem udavače sa filmskim čudovištem „godzilom“), mlade opsednute organizacijom svog „najsrećnijeg dana” koja će izludeti svojim specijalnim zahtevima i najveštijeg trgovca. Prvi put se ovaj izraz pojavio u „Boston globu“ 1955. godine, ali se toliko odomaćio da je u časopisu „Moderna mlada” objavljen strip u šest nastavaka o „mladzili“ na prelasku u 21. vek.

Danas se poneki liberalniji časopis usudi da se suprotstavi takvoj zahtevnoj udavači. Kažu da je „mladzila“ obolela od „situacionog ekstremnog narcisizma”. Ne žali pare, ali kad nešto umisli, spasavaj se ko može.

 Jedna vremešna dama tražila je da do oltara bude dovezena kočijama od belih prirodnih ruža, kao Pepeljuga koja se pretvara u princezu…Druga je opsednuta svakim sastojkom mladenačke torte, treća je krenula u drastično mršavljenje, masažu, nadogradnju noktiju, pedikir, botoks…šta sve ne…Pa da pozelene, i bez ekologije, svi ostali svatovi širom američkog kontinenta…