Racionalnost – tri primera

Urednik „Pogleda” me je zamolio za napis o tome u čemu bi se moglo biti racionalniji. Imao je u vidu pre svega uštede, s obzirom na finansijske teškoće sa kojima se ljudi i zemlja suočavaju. No, za to postoje neke opštije pretpostavke, koje su najviše povezane s nesklonošću da se govori istina i sa obaveštenošću. Uzeću tri primera.

Prvi je u vezi sa sklonošću političara, ali i gotovo svih koji učestvuju u javnom dijalogu, da ne govore istinu. Razlog za to je isti kao i u dugom periodu pre 2000: politička celishodnost. Sada se to pokriva ili „državnim i nacionalnim interesima”, kada je reč o političarima, ili patriotizmom, kada je reč o mnogima koji se obraćaju javnosti. Samo su tri primera iz tri različite oblasti dovoljna: kosovska politika i odnos prema Tribunalu u Hagu (što praktično pokriva spoljnu politiku), širenje optimizma o privrednom napretku koji se očekuje (što pokriva sve u vezi sa privrednom politikom), i skorašnje pozivanje na moral kako bi se opravdala diskriminacija, što je samo poslednji primer shvatanja o konstitucionalnoj osnovi države u kojoj postoje građani prvog i drugog reda, po nacionalnoj, verskoj, a sada i moralnoj osnovi.

Drugi primer je u vezi sa odnosom prema političkoj odgovornosti. Kada je reč o odnosu prema prošlosti, o tome se sve zna i jasno je da je neracionalno zasnivati politički i društveni život na negiranju činjenica koje su svima poznate. Ovde ću, međutim, uzeti primer iz oblasti privredne politike: odnos prema MMF-u. Budući da su u toku pregovori, može da se čuje „kako nećemo pristati na sve zahteve”. Pa se onda govori o platama, penzijama i raznim drugim uštedama koje će MMF zahtevati. Ono šti bi bilo korisno jeste da se javnost obavesti o modelu na koji se MMF oslanja pri usaglašavanju stendbaj aranžmana. Tada bi se znalo da te političke izjave nemaju nikakvog osnova. Recimo, nema smisla izjavljivati kako MMF nije spreman da prihvati fiskalni deficit od tri odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), „ali ćemo se mi za to izboriti”. Pitanje, koje je isto za vladu, građane i MMF, zapravo glasi: da li je dobro imati toliki (ili veći ili manji) fiskalni deficit? Ovde ima smisla ukazati na to zašto se za to brine MMF: zato što vlada traži pozajmicu kako ne bi zemlja rizikovala bankrotstvo; u suprotnom, taj kredit ne bi ni imao smisla. MMF, opet, ima veoma jednostavan model (o čijoj valjanosti može da se raspravlja, ali to je druga tema), koji može da stane u nekoliko rečenica, kako da se obezbedi makroekonomska stabilnost.To jest kako da se zemlja ne suoči sa krizom zato što ne može da izmiruje svoje obaveze prema inostranstvu. To podrazumeva tri stvari: stabilnost kursa (ne nužno fiksni kurs), čemu kredit i treba da posluži, javnu potrošnju koja ga ne potkopava i monetarnu politiku koja ne omogućava neodgovornu budžetsku potrošnju i ne potkopava kurs. Je li reč o javnoj potrošnji sa jedan ili pet odsto budžetskog deficita to je izvedeno pitanje. Obično zaista postoji potreba da se javna potrošnja smanji (ne apsolutno, već u odnosu na BDP), jer u suprotnom MMF ne bi ni bio pozvan da odobri kredit. No, gde će se napraviti uštede, tu MMF može da ponudi tehničku pomoć, ali je odluka na vladi.

Posebno je neodgovorno što se javnost ne obaveštava da MMF u okolnostima globalne krize ima sluha za potrebu da fiskalna politika bude ekspanzivnija. Štaviše, ako BDP pada, dakle u uslovima recesije, fiskalni deficit može da se poveća, recimo, na tri odsto, čak i ako se javna potrošnja smanji. MMF bi, u tim uslovima mogao da podrži i veći fiskalni deficit, recimo od pet odsto, pod pretpostavkom da mogu da se nađu izvori finansiranja, da oni nisu takvi (recimo povećanje poreza) koji produbljuju recesiju i da je održiv, dakle da ne ugrožava makroekonomsku stabilnost, jer bi tada, da se tako izrazim, lek bio gori od bolesti.

Treći primer jeste odnos prema Evropskoj uniji. Tu je neobaveštenost prilično velika. Recimo, svaki čas može se pročitati novi napis koji ističe kakoEU stavlja sve nove i nove prepreke pridruživanju Srbije. Tako se može pročitati da EU insistira na „obavezi uspostavljanja dobrosusedskih odnosa na prostoru zapadnog Balkana”. Ovo je i netačno i začuđujuće. Netačno je zato što je reč o obavezi budućih zemalja članica, inače bi interes EU za dobrosusedske odnose na Balkanu bio manji, jer bi samo bio u vezi sa posledicama balkanskih sukoba po bezbednost same EU. Začuđujuće je, opet, zato što se sugeriše da bi, recimo, za Srbiju bilo nekako najbolje da postane članica EU, a da i dalje nema dobre odnose sa susedima.

Ovde možda ima smisla još ukazati na sklonost da se govori o hipokriziji EU i da se navode primeri koji u najmanju ruku govore o neobaveštenosti. Država, kaže se, gubi milione evra prihoda od carina jer je počela da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, mada ga sama EU ne primenjuje. Što bi trebalo da je dokaz ne samo da je EU licemerna, već i da srpska vlada više vodi računa o evropskim nego o srpskim interesima. Ovo je utoliko interesantniji primer jer je na stranicama „Politike” nekoliko ekonomista dobro objasnilo koje su koristi od smanjenja carina. Pored toga, trenutni pad javnih prihoda, pogotovo ako se govori o januaru i februaru ove godine, nema praktično nikakve veze s početkom primenjivanja SSP-a. Tačno je da su prihodi od carina i drugikoji se oslanjaju na uvoz veoma smanjeni, ali to je zato što je dramatično smanjen uvoz. U meri u kojoj je na to uticala cena uvozne robe, to je posledica depresijacije dinara. Depresijacija je isto kao i carina, bar kada je reč o uvozu. Moglo bi se reći da je Srbija povećala zaštitu od uvoza za bar 20 odsto u poslednjih nekoliko meseci, a ne da je smanjila.

Ključni problem, međutim, nije na strani uvoza već na strani izvoza. Dinar je morao da depresira kad-tad jer je izvoz izuzetno mali i skoncentrisan samo na mali broj proizvoda. EU još pre više godina ukinula jecarine za uvoz iz Srbije, ali je srpska privredna politika bila takva da nije zasnivala privredni rast na izvozu i nije razvijala izvozni sektor. Tako da je u nekom času moralo doći do toga da spoljnotrgovinski i deficit na tekućem računu postanu neodrživi, što implicira depresijaciju dinara i obraćanje MMF-u da bi se izbeglo bankrotstvo. Za to nisu krivi ni MMF niti EU, a čak ne ni globalna kriza; jasno je bilo svakome ko je hteo da zna da će biti neophodno povećanje javne i privatne štednje. Sve ostalo su samo otežavajuće okolnosti zemlje koja teži da kasni u svemu.

Dakle, racionalno bi bilo da se ne šire neistine i da se povećava obaveštenost. U ovom poslednjem, novine imaju profesionalne obaveze, koje često ne ispunjavaju, bar ne dovoljno odgovorno, ali o tome sam pisao ranije.

Ekonomista