Sećanja na prvi dan bombardovanja

Na poziv da sa nama podele uspomene na 24. mart 1999. odazvalo se preko 150 čitalaca “Politike” iz celog sveta. Zahvaljujemo se svim čitaocima koji su se odazvali našem pozivu i sa nama podelili svoje uspomene i odlomke iz dnevnika koje su vodili tokom bombardovanja. Ovo je naš izbor najzanimljivijih tekstova.

Autor: Milan Ranković
Tog dana sam radio na Batajničkom aerodromu. Vojska je dobila uzbunu još u podne pa smo se izmestili na rezervni položaj. Čekali smo da se nešto desi, a ono ništa i tako do 18 časova. Jedina briga mi je bila da li mi je devojka (a sada supruga ) sigurno stigla kući u Trstenik. Tada kažemo našem šefu: A`jmo mi šefe da idemo kući. Ako već treba da ginemo da nas izgine što manje. Ostade njih nekolicina a nas civile posla kući. Dođoh negde oko 19.30. Šta se dešava? Kaže ćale: Još ništa. Daj da se okupam, ko zna kada ću posle. Uključim ti ja fen da sušim kosu, a spiker na RTS-u kao da je rekao da je u Beogradu data vazdušna opasnost. Otvorim ti prozor, slušam ništa. Ma još ga nisam ni zatvorio kad tresnu jedna raketa negde u Boljevcima...Au, sine, počelo je. Pogledam u pravcu Batajnice, tamo samo seva na sve strane. Prvu noć smo pregurali uglavnom u skloništu a već sutra je sve išlo svojim tokom. A lepo se sećam ko dana današnjeg, kada sam radio kao ugovorac u Banovcima davne `95, kada su prvi američki avioni prešli našu granicu. Kažem dežurnom ako ih sada ne oborimo jednog dana će oni leteti iznad Bataje. Nije dugo prošlo. A gledali su me k`o tele u šarena vrata...

Autor: Biljana Milenović, Republika Irska
Matija je bio bebac star 20 meseci, a Aleksandra je bila u mom stomaku.
Živeli smo u Rakovici, visoko u soliteru, i nekako sam baš tog dana imala osećaj da će nas bombardovati. Toliko su pretili da je bilo pitanje sata kada će to uraditi. To sam veče stavila Matiju da spava u krevetac obučen, u garderobi a ne u pidžami, da bude spreman ako se nešto desi. Spakovala sam pasoše, nešto novca i pelene u torbicu i nervozno gledala tv.

Čulo se mjaukanje na hodniku, jako i uporno. Pokušali smo da mačku oteramo dole, ali se ona uporno opet pela gore, ulična mačka koju niko nikada pre toga nije video.

Sećam se telefona koji je zvonio, devera koji nam kaže da prati na "Skaj-u" vesti i da su avioni iz Italije poleteli ka nama pre četrdesetak minuta. Moj suprug se šali, ne veruje, a onda u toku razgovora čujemo zvuk bombe koja udara u Straževicu. Sa usnulim Matijom i torbicom trčimo niz stepenice. Zbog Matije smo se svi pravili da smo raspoloženi skoro svih dana rata, pa dete nema traume.Aleksandra se rodila 6.juna, i doživela poslednje bombardovanje Beograda, nošenje u podrum bolnice. Ja na inteznivnoj, sa iglama u venama, beba u podrumu, suprug i sin na Brdu, roditelji u Pančevu, brat u Petrohemiji…Već više od osam godina ne živimo u Srbiji, ali je volimo i učimo decu da je vole. Za rat znaju jer sam odavno morala da im objasnim zašto su zgrade u ulici Kneza Miloša u ruševinama. I znaju zašto ne volim da kad se igraju, Matijini „Lego“ avioni bombarduju i ubijaju Aleksandrine „Bratz“-ike.

Autor: Boris Lazić, književnik i prevodilac, Pariz
Moja priča počinje u ponoć, u subotu naveče. Devojka i ja smo se vraćali na Petlovo Brdo nakon gledanja filma "Nož". Stavljao sam ključ u bravu kad je zazvonio telefon, zvao me otac. Uzbuđenim, unezverenim, povišenim tonom odmah je počeo da me zaklinje da napustim Beograd. Sutradan ujutro me opet nazvao, dok mu nisam obećao da ću spakovati stvari, istog jutra, i skloniti se na selo (u Republici Srpskoj). Do podneva sam se uistinu i spakovao. Ustvari, robu sam ostavio na licu mesta, a u putnu torbu složio tek nabavljeni komplet Andrićevih sabranih dela.  Kupio sam autobusku kartu u pravcu Banja Luke, i u utorak smo devojka i ja bili kod njenih, na selu. Sutradan naveče je počelo bombardovanje. Više od tri nedelje smo, sa njiva, pratli letove NATO avijacije, u pravcu Beograda. Desetog dana po napuštanju stana udar na Straževicu je razvalio naš dnevni boravak.

Tada to još nisam znao (saznaću, od rođaka). Pakovao sam se, za Pariz.
Vodio Dnevničke zabeleške, desetak stranica isuviše patetičnog teksta. Na put sam nosio samo Andrićeve knjige. Za 20 sati sam, autobusom, doputovao od Krajine do Pariza. Koferče je, međutim, bilo tako opterećeno, da su mi negde, dok sam menjao pravce, popucali točkići, te sam, do kraja, dva kilometra uzbrdo, na Montreju, to papirno olovo morao da, smrvljen od putovanja i bdenja, nosim na rukama. Na krilu sam izneo Ćorkana, Švabicu, Asju, Vuka, i Mustafu Madžara.
Iz razvaljene SFRJ spasao jednog, "svog", Andrića. U Parizu, iza svega, ostala je: ta griža savesti, taj osećaj krivice, što sam napustio svoje. Život u Beogradu je bio moj izbor, život u Francuskoj zadat mi je po rođenju u njoj, i to nisu i ne mogu biti iste veze.

Autor: Daliborka
Padaju prve bombe, pucaju stakla na prozorima, a mi ukućani mislimo da je neko od naše vojske napravio grešku i ne verujemo da će na kraju 20. veka,'"vojnici" 19 zemalja sveta da nas bombarduju i to zbog nekakvih "ugroženih ljudskih prava". Panično se trči ka podrumima, struja nestaje, deca ječe, neki radio-aparat na baterije konačno javlja da je bombardovanje počelo. Neki govore ,,pa bolje je biti u podrumu ''nego biti u stanu. A ja razmišljam u sebi pa možda su u pravu, šta ako se vratim u stan, mogu da ostanem invalid. Slažem se s komšijama i porodicom, u podrumu ili ćemo preziveti, ili nas neće biti, naći će nas posle svega zatrpane. Agonija koja je počela ovako, i koja još uvek, samo na drugačiji način traje za Kosmetske Srbe.

Autor: Tomka Šalamon, Smederevo
Zloslutne najave u medijima o mogućoj agresiji na Srbiju i Crnu Goru od strane NATO alijanse u mojoj porodici su primane sa nevericom, i strahom, jer je naš sin završavao služenje vojnog roka baš tih martovskih dana u kasarni vojnog aerodroma Golubovci u Podgorici. Uveče tog 24. marta ulazim u dnevnu sobu i vidim ćerkin usplahiren pogled i čujem njen prigušen i drhtav glas: - Mama, počelo je...
Spriker u vanrednim vestima objavljuje da su bačene prve bombe na podgorički vojni aerodrom... Moj muž, ćerka i ja zurimo u ekran, pokušavajući od šturih vesti da pojmimo kako je naš vojnik.....  Kasnije, kad nam se sin živ i zdrav vratio ispričao nam je kako je te večeri sa manjom vojnom formacijom pokušavao da se udalji od aerodroma i skladišta municije, i kako ih je prva eksplozija prosto katapultirala preko železničke pruge do koje su stigli.

Autor: Dejan Radosavljević, Italija
Tada sam živeo na severu Italije. Kada su javili da je počelo bombardovanje počeo sam bezuspešno da zovem moje, i tek u 4 ujutro javila mi se sestra da kaže da su svi dobro. Dobro?!?
Nisam iskusio direktan strah od bombardovanja, ali sam iskusio surovu usamljenost čoveka okruženog ljudima kojima je napad na Srbiju tek vest na tv dnevniku i skoro ništa više.... Zgađenost od njihovog zločina ni posle 10 godina ne jenjava.

Autor: Vesna Cakeljić, profesor FON-a, Beograd
Nisam verovala da je to moguće. Stoga sam predveče 24. marta otišla na posao; imala sam časove od 18:15. Na ulazu fakulteta srela sam kolegu koji mi je savetovao da se vratim kući. U učionici je ipak bilo četvoro studenata. Radili smo kao i obično. Oko 19:30 sam im rekla da krenu kući malo ranije „da ih ne uhvati bombardovanje“. Smejali smo se, naravno. Na pustoj tramvajskoj stanici ušla sam u polupraznu „desetku“. Ispred mene je sedela neka devojka i čitala novine. Posle stanice na Slaviji, tramvaj je skrenuo ka Beogradskoj. U tom trenutku se prvi put oglasila urlajuća sirena. Tramvaj je stao. Napolju su ljudi izbezumljeno trčali. Devojka je i dalje čitala raširene novine bez ikakve vidljive reakcije. Meni je srce sišlo u pete. U tramvaju tajac. Na koncu je neki čovek viknuo: „Majstore, vozi dalje!“ Tako sam stigla kući i jedva otključala vrata. Posle sam kroz prozor gledala plameno i belo obzorje.

Autor: Miodrag Bjelić, Njjujork
Njujork, 24/25. mart ..Oko 21.00 računam sad je kod nas 3 ujutro...Ne znam zašto , ali uzeh taksi i odoh do crkve ...Lepa , stara građevina u centru Menhetna ..Zakucah na sveštenikova vrata ..Nekoliko ljudi uz sveštenika sedi i - ćuti . Rekoh da hoću da upalim sveće, odjednom mi to beše najvažnije . Nemam mira , znam da mnogi telefoniraju. Linije rade ali ljudski razum – ne... .

Autor: Dušan Petković, Medvode, Slovenija 
Ja nisam od onih koji je doživeo bombardovanje u Srbiji. Ja sam ga doživeo izvan Srbije. Moja kuća se nalazi u predgrađu Ljubljane gde se u neposrednoj blizini nalaze i dve rezidencije stranih ambasadora. Iznad mene je bila neka maršuta koji su koristili avioni NATO.
Avioni su 24.3. leteli cele noći parali zvezdano nebo zvukom svojih motora .
Noć je, dva sata posle ponoći. Nigde žive duše. Idem u šetnju jer ne mogu da spavam. Ispred sebe na 100 metara vidim naoružanog policajca ispred rezidencije ambasadora. Mislim se da bi mogao i da pripuca na mene, više od straha nego iz potrebe. Nakašljao sam se, i sasvim polako približio policajcu. Pozdravio sam ga i ponudio jednom od čokoladnih bombona punjenih kafom koje sam imao kod sebe. Sa nevericom je prihvatio. Osetio sam da je i njemu prijatno da sa nekim porazgovara. Primetio sam da govori slovenački sa nekim čudnim akcentom. Pitao sam ga odakle je i ispostavilo se da nije Slovenac nego da su mu roditelji iz Republike Srpske a on rođen u Sloveniji. Kao mnogo stariji dozvolio sam sebi malo više slobode i rekao »dete moje i ja i ti i onaj gore što leti i nosi smrt tvom i mom narodu smo veliki bednici, da sve ovo doživljavamo. Šta li smo zgrešili Bogu da nam se ovo događa. Ode nam Kosovo.» Odgovorio mi je » I nad njima ima nekog koji će ih kazniti za ovaj zločin«

Autor: Duško Malešević, Gradiška, BiH
Imao sam 14 godina. Te večeri sam pakovao kimono za trening. TV je bio upaljen i voditelj bosanske televizije, sav srećan, je izjavio da su avioni krenuli prema Jugoslaviji. Otišao sam u kuhinju da to saopštim mami i da kažem da krećem na trening. Prala je sudove i tihim glasom kazala: ,,čuvaj se". Trudila se da ne primetim da je plakala.
Sjetio sam se djedove priče o 6. aprilu 1941.i pomislio na svu rodbinu i prijatelje koji tamo žive. Od tada su Amerikanci za mene kao i za moga djeda -,,švabe''

Autor: Igor Zečević, Kanada
U to vrijeme sam radio u Prištini. Ćerkica Sofija je imala 24 dana kada je počelo. Meni je bilo svejedno, neka počne, dok bombarduju trpećemo ako dođu rokaćemo se. Momir u dnevniku, počinje da nestaje struja, mrkuša prst pred okom ne vidiš. Pali sveće da se dijete ne prepadne. Raste strah.
Vidio sam oči Veslija Klarka, taj stati neće dok nas u zemlju ne ućera. Prođe ponoć a svetlo kao u podne, zgrada se trese, prozori na granici pucanja, izgleda rokaju kasarnu. Sutra vidim rokali i poštu, jedan „tomahavk“ kolateralno pogriješio, čitavu ulicu ućero u zemlju. Od sedam spratova zgrade policije ostalo prizemlje i sedam ploča nasloženih jedna na drugu. Odvedoh ženu i dijete na Brezovicu pa se vratih u Prištinu.

U kafani koja je bila kancelarija svim službama koje su tada radile je živo, smijeh, pivo, vino i svijeće donesene iz crkve, drugih nema. Ako uleti „tomahavk“ biće da svijeće džabe ne gore. Vadimo pištolje skačemo po ulici pucamo u avione koji su na deset hiljada metara. Rokaju sve se trese, prođe ponoć neđe oko pola tri ujutru, mi otekli od vina kad odjednom svetlo jače nego u podne. Šta je sad? Trk napolje. A na nebu velika lopta i tri četiri manje. Sijaju, pola Kosova vidiš kao u podne. Eksperiment, pomislih... mi mu dođemo kao logoraši Mengeleu u Aušvicu. Vremenom postasmo imuni na avionsku buku, bombe,potrese i mrak. Samo da ne zafali vina i velikih crkvenih svijeća. Prođe, ne ponovilo se. U takvom ludilu uz vino i svijeće čovek preseče pa razmišlja, ajde, dođite, ko vam....

Autor: Nevena Despotović, Gruža
Kragujevac, ekonomska škola, šesti čas. Ceo taj dan se šuškalo i nagađalo o nekakvom NATO bombardovanju. U gradu ljudi u žurbi i strahu kupuju kao da se sprema smak sveta. Drugarica i ja jedva ulazimo u autobus pošto živimo 24 km.od Kragujevca (u Gruži) a to nam je poslednji prevoz u tom pravcu. U autobusu bukvalno sedimo jedni drugima na glavi. Za razliku od ostalih dana kada od buke ne čujem ni sopstvene misli, ovaj put mi je nekako smetala ta tišina. Nalazim se na pola puta od kuće, prva bomba je već pala na Kragujevac. Ulazimo u naselje, nema struje, stižem do kuće i vidim majku kako stoji na kapiji vidno uplašena. Dočekuje me rečima: "Ajde, nemoj da se plašiš". Od te njene rečenice mi se sledila krv. Shvatila sam da nam se to stvarno dešava.

Autor: Jelena Jovanović, Beograd
Išli smo u grad da kupimo patike, deca i ja. Lep, običan dan. Svi pričaju o bombardovanju, ali ja sam optimista i uopšte ne verujem. Kupili smo patike i svratili u Mekdonalds da se počastimo. A onda polako niz ulicu Kralja Milana ka Londonu. Malo je sveta na ulici i čudno, sve zlatare su zatvorene, ispražnjeni izlozi. Neka tišina se spustila na grad. Stigli smo kući. I onda sirene. Neverica, strah, blaga panika...Više nikada nisam ušla u Mekdonalds.

Autor: Jana Trifunov
Dan pred bombardovanje vraćali smo se iz Mađarske, preko njiva pored puta u povratku videli smo razvučene maskirne mreže i jeza, koju sam tada osetila, postala je tužan vesnik dolazeće kataklizme. Rat je napokon stigao i na naša vrata. Nisam želela ni onaj iz početka devedesetih, ali ko mene pita. To veče sam stegnutog srca posmatrala svoju decu, čiju je sudbinu šaka ovlašćenih ludaka stavila na kocku. Strahovala sam, da će sutra u vreme, „omiljene“ sapunice Esmeralda, poteći suze, koje neće imati veze sa duhovitim komentarima moga muža. Tek što su na HRT-u radosno ispratili prve avione iz Avijana, sledila sam se od ubitačnog zvuka i jake svetlosti...Taman, kada je Esmeralda u seriji progledala, nas je prekrio mrak....

Autor: M. Kojić, Derventa
Živeo sam u Frankfurtu. Kada se pokazalo da je agresija izvjesna i da će potrajati dok se Srbija «ne baci na koljena», riješio sam da i neposredno podijelim patnju sa rođacima i prijateljima. Uprkos ženinom zapomaganju otišao sam na nekoliko dana u Srbiju. U Novom Sadu imam brata a u Beogradu druga iz djetinjstva, vrsnog radio-amatera. Stanovao je u jednom od najviših nebodera. I nakon jezivog zavijanja sirena kada su svi stanari u savršenom redu silazili u sklonište, nas dvojica smo ostajali gore i posmatrali inferno. Prijatelj je podešavao frekvencije na svojim aparatima pa smo pratili surovu dramu koja se odvijala na nebu iznad Srbije.

Docnije smo i mi silazili u sklonište među ostali svijet. Pažljivo sam posmatrao ljude oko sebe. Bili su dostojni svakog poštovanja i iskreno sam im se divio. Kakva disciplina, kakva staloženost, kakva solidarnost! Ko to nije vidio taj ne shvata zašto je Srbijica bivala primjer «kako mala zemlja može biti velika država». Njeni građani su nepredvidivi, najbolji su kada je najteže. A to nije mala vrlina.

Poslije nekoliko dana vratio sam se u Frankfurt sa "suvenirima" - gelerima koje sam ponio sa razorenih ruina i stratišta. Dugo sam ih posmatrao sa prijateljima, uz komentare i razmišljanja gdje li su ove ubice spravljene, da li možda u čeličanama Rura? Pa tamo radi i toliko naših ljudi. Da li je sudbina toliko okrutna da je odredila Srbima da, hiljadama kilometara daleko od svoje zemlje nesvjesno učestvuju u njenom rušenju?

Autor: Mateja Beljan
Išao sam u šesti razred osnovne škole. Došao je drug i govorio kako će da sravne Beograd. Želeo sam da pobegnem iz Batajnice. Međutim, ostali smo kod kuće i čekali. Svi su govorili o tome, a niko nije znao kako izgleda. Uredili smo šupu i neki jadan podrum. Uveče, samo što smo se obuli i spremili, na Studiju B su javili da je počelo i posle samo nekoliko trenutaka pala je prva bomba na aerodrom Batajnica....

Autor: Miodrag Nikolić
Imao sam 17 godina. Kad je pala prva bomba na Klisu, u Novom Sadu, od detonacije su se otvorila vrata. Sećam se da smo te prve noći išli u sklonište.... kasnije smo se navikli i na sirene i na zamračenje.... okuražili se...kakvo sklonište.... j**eš NATO kukavice što te gađaju sa 10.000m. U sklonište više nikad nisam išao. Imao sam sreće, kad se samo setim Aleksinca, Niša, Varvarina, Grdelice..... To je mogao i da bude centar Novog Sada gde živim....
Bilo, ne ponovilo se, nikom i nikad.

Autor: Nataša Puškić, profesor, Kosovska Mitrovica
Bože, kako je to bio lep i sunčan dan. Ništa nije nagoveštavalo strahotu koja nas čeka. Bila sam u školi na časovima. Puna škola dece kao da je običan dan. Zvečan obasjan suncem. Samo odjednom javiše da idemo svojim kućama, pa, kad se vidimo. Kolone ljudi od Zvečana do Kosovske Mitrovice. Izlazi narod iz "Trepče" kao mravi. Tada sam imala samo kćerku Milicu, imala je, nepune dve godine, Čeka me dete unezverenog pogleda, odjednom, začuše se sirene, u srcu mi zavlada strahovita panika. Jel to,to? Šta da radim, gde da idem, kuda dete da sklonim.? I onda se okrenem i vidim je nasmejanu kako pruža ručice ka meni. Čučnem, zagrlim je, stegnem uz sebe i čekam. Bog je veliki, ako je suđeno, suđeno je. Tako smo nas dve, zagrljene na sred ogromnog hodnika naše porodične kuće, čekale da prođe....Pojaviše se drugi članovi moje porodice pa mi bi lakše. Deset godina je prošlo. Tada sam imala 28 godina i jedno dete. Sada imam 38 i troje dece. Osećaj težine u srcu se nije izgubio, ali nada jeste.

Autor: Nataša, student
Sasvim običan i sunčan dan. Ja imam deset godina i posle škole idem da se igram ’’između dve vatre’’ sa drugovima. Jedan Nikola je izmišljao vremensku prognozu i rekao je da će padati metalna kiša. Svi smo se tome smejali.
Oko osam uveče svi gledaju meksičku seriju na „Pinku“. Taman kad je Hose Armando pao sa konja i udario glavom o kamen, počinju sirene. Počela sam da povraćam od straha. Sve što me je u tom trenutku zanimalo je, hoće li Hose Armando sprečiti Esmeraldino venčanje....

Autor: Vojislav Trifunović
Noć. Dežuran sam na komandi toplane u Obiliću. Toplana ne radi, dosadno.
U neko doba stiže i dežurni električar, Šalja. Tek što smo razmjenili par rječi čulo se, dobro se čulo. Pogledasmo se, otvorismo neki mali prašnjavi prozor i opet se čulo. Šalja samo cokće ccccccc, kažem mu da zatvori prozor. Sjećam se rata u Hrvatskoj a taman sam bio koliko-toliko zaboravio....

Autor: Anđelka Ninković, Novi Sad
Dočekala sam kraj druge smene. Nekoliko viših razreda imalo je šesti čas. Neuobičajeno mirno deca izlaze iz škole. Koleginica psiholog i ja idemo jedan deo puta zajedno. Ona govori kako joj Novi Sad nikad nije bio lep kao tog dana. Slažem se. I meni. Kod kuće me dočekuje večera na stolu. Muž i sin me čekaju da večeramo zajedno. Odjednom dve detonacije u severnom delu grada. Istrčavamo na terasu. Stub dima iz pravca Detelinare.
Uključujem radio-stanicu. Radio-amateri javljaju o detonacijama: Beograd, Batajnica, Fruška gora, Niš, Kosovo. Uplašena sam, gnevna, tužna. Iz ormana vadim kutiju sa priborom za vez koju deset godina nisam otvarala. Sedam pored stanice i počinjem da vezem. Moje kolege amateri prate svaki nalet i javljaju: dva iz pravca Tuzle, više njih sa severa...Počinjem svoj vez: za svaku detonaciju po Srbiji - jedan cvet, ili leptir. Hoću da uradim nešto lepo. Večera na stolu ostala je netaknuta.

Autor: Milan Miljušević
Početak bombardovanja me je dočekao u sobi, pokraj kreveta sa teško bolesnim ocem. Eksplozije sam čuo i mislim da je bilo oko pola 9 uveče. Ispratio sam patronažnu sestru i ocu pokušao da ukratko kažem da je počelo. Njegov odgovor je bio kratak: To Amerikanci testiraju Ruse. Nisam ulazio u raspravu, nisam imao ni snage ni volje za to. Kako da objasnim ocu koji umire od raka i koji nije gde bi trebalo da bude - u bolnici, jer su se bolnice pripremale za ranjenike. Kako da njemu koji je nosilac srebrne zvezde trećeg reda i nekoliko plaketa grada Beograda jer je kao partizan oslobađao glavni grad i zemlju sad objašnjavam da nas zajednički bombarduju bivši saveznici i okupatori....

I kako da mu objasnim da ne mogu da ga ostavim i odem u sklonište jer on nepokretan. Ništa od svega toga mi nije teško padalo kao trenuci kada bi „milosrdni anđeo“ napao postrojenja EPS-a pa bi mi ostali bez struje. Pumpe za vodu ne bi radile i ja ne bi mogao da okupam ni njega ni da mu operem stvari. Umro je usred bombardovanja i jedva sam namolio sveštenika da ga u crkvi na kratko opoje jer je popa žurio na sahrane nekim poginulim mladićima. Pomišljao sam u dokolici povremeno i na one nesrećnike u Sarajevu, i njima je bilo užasno mnogo duže, ali nisam mogao da nađem opravdanje zašto je moj otac morao da ispašta za tuđe zločine. Mislio sam i na Slobu, kog sam tih dana užasno mrzeo i na to kako on neće ostati ni bez struje ni vode ni jednog trenutka (i nije).

Čak je i pobedio (bar nam je tako rekao). Mislio sam na sopstveni narod koji je od prvog dana slavio na ulicama kao da počinje novogodišnja megažurka. Slavio je još i više posle proglašenja pobede. Mislio sam i na taj NATO i dan danas mislim na njega i kad se svega setim najteže od svega mi pada što mu ne mogu učiniti ništa od onoga što bih hteo. Naučio sam lekciju: Nemoć je ipak najstrašnije osećanje.

Autor: G.P. Beograd
Samo što sam se, kasno se vrativši s posla, raskomotila ispred televizora, nasta buka na stepeništu u novobeogradskoj osmospratnici s liftom. Provirih. Ljudi s decom i rancima. Pa kuda ćete? U sklonište. Bombardovanje! Obukoh se i hajde za poslednjima, s cigaretama i upaljačem u ruci .
Svi uzbuđeni, i staro i mlado, a raspoloženje vedro. Deca, kao da su sela u voz, odmah traže da jedu. I sok. Uživaju u avanturi. „Smestivši nejač“, izašli smo napolje da pušimo. Propušili su i oni koji nikad nisu pušili i oni koji su ostavili duvan.
I poče da gruva. Svetlelo se nebo nad Beogradom. Pokušavali smo da odgonetnemo gde je tresnulo. Razmenili smo sve viceve koje smo znali. Popušili sve cigarete. Samo su deca zaspala. Dočekali smo dan i razišli se kućama. Zgrada kao selo, 250 domaćinstava. Konačno sam upoznala komšije.
Najgora – sirena. Posle su je malo utišali....A posle smo svi polepili prozore trakama i ... više niko nikad nije sišao u "sklonište".

Autor: Ljiljana Kravarušić, Beograd
Tog 24. marta imali smo, već prethodno kupljene karte za pozorišnu predstavu KONTEJNER SA PET ZVEZDICA U ZVEZDARA TEATRU. Predstava je kasnila a iščekivanje u mukloj tišini nije slutilo na dobro Na bini se u polumraku pojavila malo neobična figura sa velikom belom kragnom oko vrata. I čujemo glas Branislava Lečića: ''Molimo vas da bez gužve i panike napustite salu jer je bombardovanje počelo''. U te reči nismo poverovali. I dalje sedimo na svojim mestima i zurimo prema polumračnoj bini. Niko ne napušta salu. Čuujemo: „Ili sam ja loš glumac, ili ste vi vrlo hrabar narod“ . Izašli smo tek posle još jednog upozorenja JA ĆU SADA POLAKO DA KRENEM KA IZLAZU, A VI ME MOLIM VAS BEZ PANIKE SLEDITE,
Sa istim kartama koje smo sačuvali u znak sećanja na početak bombardovanja odgledali smo predstavu 9. 11.1999. godine.

Autor: Dragan Kolak iz Titela
Bio sam srećan što mi je starija ćerka 24. marta uspela da pobegne kući iz Novoga Sada gde je bila na školovanju. U iščekivanju „milosrdnog anđela“, u strahu, u neizvesnosti koja ubija, pomislio sam da bi bilo pametno da pripremim hranu za ono malo živine i troje prasadi što sam imao. Za svaki slučaj. Jer, neće biti struje (ako pogode elektrocentrale) i ko zna čega sve još. Ali, bio je to i nekakav beg. Ukućanima ne govorim. Okrunio sam nešto kukuruza i sipao u sanduk da se samelje. Dok je mašina radila izašao sam u 20.05 sati u dvorište i posmatrao južno nebo. Ubrzo se začuo prasak, a potom se pojavio i vatreni prsten. Izgledalo je kao da je desetak upaljenih olimpijskih baklji padalo s neba iznad mosta na Tisi prema susednom selu Knićanin. Počelo je! – viknuo sam....

Autor: Slavoljub Vasojević, Kraljevo
...Dođe komšinica i nagovori nas da odemo u sklonište. Imamo veliki problem sa psom. Neko je doneo nepravednu i nehumanu odluku da psi ne mogu u sklonište. Mi ne možemo da ostavimo našeg kokera, hoćemo zbog njega da izginemo. Sakrismo ga ispod jakne i nekako prošvercovasmo. Moglo je da se spava solidno, ali je ćerka celu noć vodila borbu sa psom. U neko doba noći vidim je kako juri za našim kućnim ljubimcem po slabo osvetljenom skloništu. Ona je za trenutak zaspala, a on joj iskliznuo iz ama...U kasne sate se pojavi na vratima našeg odeljka neka žena, pas ruknu iznenada i suviše glasno, žena vrisnu i pobeže; više se uplašila nego da je bomba pala. Ujutru se niko nije radovao toliko povratku u stan kao naš pas..

Autor: Dr Miroslav Todorović, Beograd
Zbunjeni i uznemireni zbog nečega što je visilo u vazduhu, okupili smo se u kafani Vrnjačka Banja u Sinđelićevoj ulici. Sakupili smo se spontano iako je bila sreda, samo da budemo zajedno i da delimo strepnju koja nas je obuzimala. Kažem iako je bila sreda, jer naš dan sastanka bio je četvrtak. Cele zime smo se mi drugari-ribolovci okupljali da uz priču, hvalisanje, piće i roštilj, prezimimo. Čekali smo proleće da krenemo u čamce i ribolov. Bili smo šarolika, ali kompaktna grupa zagriženih ljubitelja voda: novinari, fotografi, glumci, penzioneri, lekari, urednici, policajci, trgovci... Dragan, Kum, Doktor,. Žika, Bićko, Šljuka, ... sve nas je okupljala ista strast za druženjem. Leti smo uz roštilj i piće sedeli ispred prodavnice "Ribolovac", našeg prijatelja Žike. Jedva smo čekali svaki četvrtak.... Klub ribolovaca Zvezdare još uvek postoji ali više nikada neće biti bezbrižnih četvrtaka. I mi više nikada nećemo biti vesela družina. Ostale su samo uspomene.

Autor: Tatjana Jazić-Savin, Novi Sad
...Nisam paničila, racionalno sam napunila rezervoar automobila benzinom i za sav preostali novac kupila namirnice. Sve vreme sam pratila TV, nadajući se da ću nešto konkretno saznati...20.10 sati, čujem neobicne zvuke, istrčavam na terasu i vidim komšije koji uzbuđeno trče uz povike BOMBARDOVANjE! Zvoni telefon, ćerka se javlja "mama, šta ćemo, pa ja imam bebu od četiri meseca"? Pokušavam da je smirim, kažem da odmah siđu u podrum. Javlja se sin, bomba je pala na kasarnu u neposrednoj blizini i mali unuk od 2,5. godine se upiškio od straha. U kratkom razgovoru kažem da odmah idu kod sestre u podrum. Kuća se nalazi u blizini Matice srpske i između dve crkve i Katedrale. Ako tamo budu bacali bombe, tada nam je svima KRAJ....

Autor: Sarita Kosanović
Danas je mom bratu 28. rođendan! Danas je i mom dečku i meni druga godišnjica zabavljanja. Bilo bi stvarno glupo da nas bombarduju.
Rešim da se ponašam kao da se ništa ne dešava. Dogovorim se sa dečkom da idemo da gledamo „Nož“ u Domu Sindikata uveče i posle negde na piće. Sve je regularno. Čak i učim tog dana (studirala sam u to vreme). Ipak, malo – malo, pa oslušnem radio. Oni stalno isto pričaju. Ne sluti na dobro.

Došao je po mene. Uđosmo u salu. Taman smo se udubili u radnju filma kad njemu vibrira mobilni. Ne čujem ko je sa druge strane. Samo on odjednom viknu na sav glas u prepunoj i tihoj sali: „Počelo bombardovanje!“ Nastade stampedo. Začepismo svi preko vrata. Momak me vuče za ruku kroz masu. Izlazimo iz Doma Sindikata, a u gradu kao da se ništa ne događa. Sve je tiho, nema panike, nema policije, ljudi po ulicama. Nema čak ni sirena. Ama, kao da se baš ništa ne događa! Sve vreme motam po glavi: „Ma, jok! Kakvo je ovo bombardovanje bez bombi?!“ Stižemo na Pančevački most. Na tamnom horizontu ugledah vatrene pečurke iz pravca Pančeva! Idu pravo na nas. Hvatam sebe da skidam jaknu sa ramena, izuvam cipele i hvatam se za ručku za otvaranje vrata. Razmišljam: „Ako već letimo u vazduh, možda i uspem da se iskobeljam iz kola. Lakše ću plivati bez cipela i jakne!“ Čujem ga kako mi govori da me vozi pravo u sklonište, pošto su moji sigurno tamo. Dovozi me do zgrade, ulazi sa mnom unutra. Bukvalno me je predao mami i tati i sjurio se da vidi kako su njegovi. Izašla sam na terasu. Puca pogled na ceo grad: od Banjice do Batajnice. Samo je Dunav ispred mene. Gledam i ne verujem: pečurke se dižu od Banjice. Kao da idu ka nama. Čuje se potmula grmljavina. Ulazim u svoju sobu i ugledam neotvoren poklon namenjen padobrancu... Oboje smo zaboravili...

Autor: Vesna Jelić
Kod kuće sam. U Ljubljani. Bubi sedi u sobi i prati dnevnik, ja se "muvam" po kući i jednim uhom hvatam vesti, kad mi drugo uho zaokupi neki čudan, a poznat zvuk. Avioni! Mnogo aviona preleće grad! Gledam u nebo, jasno se vide, a još bolje čuju: BOMBARDERI. Hvata me panika. Koliko im treba do moje zemlje? Vičem, psujem ih, pljujem, kukam, plačem od nemoći!
Odlučujem se da krenem sutradan za Beograd, Bubi ide samnom, moje je mesto sa mojima, da budemo zajedno. U Beogradu sam, sada se lakše osećam. Tu sam, pa šta bude.I sestra je došla.
Teško je preći iz starog dela grada do nas, do blokova, taksisti neće da voze preko mostova, sirena nas je zatekla na sred pustog, starog železničkog mosta, ali smo nas dve ZAJEDNO i ne bojimo se toliko.

Autor: Višeslava Nikolić
To što nam se dogodilo, ne mogu nikome oprostiti. Niti onima koji su bombardovali, niti onima koji su dozvolili bombardovanje. Zdrav razum to ne može da shvati. Moralo se doći do dogovora. Dva sina na položaju, brat takođe. Snaje, unučići male bebe, bratanice školarci, majka i otac, stari. Bratovljeva radnjica mora da radi da bi smo imali šta da jedemo. Ja na biciklu donosim sokove, pivo, kiselu vodu, da se ishranimo. Sirene, avioni, bombe, ja na biciklu vozim ulicom. Što je jači zvuk aviona, tutnjava i prasak, to je jači moj glas "Idite u …..materinu svi!". Moj otac, vitalan starčić, poludeo je i počeo da priča o prvom, drugom ratu, i taj stres nije mogao da podnese i tako brižan je napustio ovaj svet. Ja sam izdržala, ali još koji dan i bilo bi gotovo, pukla bih i ja.

Autor: V. Jovanović
...Moj muž je na odsluženju vojnog roka na Topčideru, ali već danima se ne javlja sa tog brda i ne znam gde je. Od tada, pa narednih nekoliko meseci, pila sam leksilijum. Da ne širim paniku. Moj kum, racionalniji deo našeg dvojca, pripremio je opremu za vanredne situacije. Ona je obuhvatala: dvogled, kartu Srbije, dva boksa jeftinih cigareta, dve flaše vode i nekoliko pašteta. Moje zaduženje je bilo da ne preskačem doze leka i ne širim defetizam. Kada se prvi put oglasila sirena, spremno smo krenuli ka skloništu kod Vukovog spomenika. Tu smo najpre upoznali bračni par P. Gospođa P, upadljivo našminkana, bila je pričljiviji deo para. Nadahnuto je govorila o svojoj baletskoj karijeri. Gospodin P. je uglavnom zavijao duvan u rizle, povremeno izražavajući nadu da će nam Indija pomoći sa svojim nuklearnim naoružanjem. Nedaleko od nas, bakica u kućnoj haljini zabrinuto je ponavljala da je zaboravila da zaključa vrata svog stana. Kada nam je jedan uglađeni gospodin prišao i u poverenju rekao da se najveći broj vanzemaljskih baza nalazi na Kosovu, i da je upravo to razlog bombardovanja, odlučili smo da se sa rančićem vratimo u stan. Dok je Boban pristavljao kafu, nebo su zaparale prve rakete. Istinitije nego ikad zvučalo je ono čuveno - “Proleće je, a ja živim u Srbiji.”

Autor: Željko M.Aleksić, Novi Sad
Sutra 25 marta 1999 god. punim 35. godina. Pomalo zbunjen brzinom prispelog broja, nataloženih doživljaja, osećam i neko prijatno uzbuđenje. Zrele godine , nema šta. Pravim lični inventar. Razveo se, završio faks, umrli roditelji, snalazio se, ponovo oženio. Dvoje dece, sin iz prvog braka i ćerka iz drugog. Bogatstvo. Da je malo više para.
Sedim tako i vraćam se, vrtim filmove. Veče pada, i spušta se nekom olovnom težinom, parališe misli, hladi srce, umrtvljuje. Strašna detonacija se začula, prozori su se zatresli i osetio se jak vazdušni udar..Kao zemljotres.Skočio sam , dograbio ćerku i ženu, gotovo legao preko njih u predsoblju, kada se začula druga jaka detonacija. Kao u filmu „Desant na Drvar“, kada vučjak skače na našeg Tita i spasava ga. Ironično i smešno i .. o čemu čovek razmišlja i na šta mu liči. Počelo je bombardovanje. Novi Sad je dobio prvi .U odbrani Kosova. Milosrdni anđeo je počeo da se spušta. Bože pomozi nam!

Autor: Žika Okanović
23.03.1999. Ništa neočekivano - stigao je i taj telefonski poziv da se javim, po ratnom rasporedu, na ugovoreno mesto. Nešto autobusom, nešto peške i autostopom na palac, ali za pola sata sam stigao na drugi kraj grada. U matičnu jedinicu. Uniforma, šlem i PAP-ovka su me čekali, kao uostalom i ceo muški sastav Vojnog instituta. Prvi "ratni" zadatak je bio očistiti oružje od višegodišnje naslage konzervatorske masti. Noć je bila preduga, siva i neobjašnjivo glupa.

24.03.1999. Nešto pre početka TV dnevnika, stigao sam "sa položaja" u svoj blok po "kurirskom" zadatku. Prve eksplozije u okolini Beograda sam dočekao sa komšijama i porodicom u improvizovanom kućnom skloništu, koje su vidoviti vojni penzioneri blagovremeno opremili za "nedaj bože". Sa tranzistora grmi glas Avrama Izraela:
..."Građani Beograda, otrovni talas dima iz Lipovačke šume se pomera ka Beogradu. Ostanite mirni, uzmite vlažne peškire ...Gotovo!". Za oko sat vremena, posle prvih eksplozija, pozdravljam se sa svima i odlazim na svoju ratnu lokaciju, na kojoj sam ostao do kraja NATO agresije...

Autor: Ana Milovanović Beograd
Ne sećam se uopšte kakva je, pre podne, bila proba lutkarske predstave zbog koje sam došla u Zaječar.U stvari, došla sam da budem zajedno sa mojim roditeljima . Tada to sebi nisam htela da priznam, ali bila sam uplašena kao malo dete, koje govori sebi u bradicu: „Neće čike to da urade! Bila sam dobra.“ Popodne sam samo mogla da konstatujem: „Bože, kako je čovek životinja!“ Kao najobičnije živinče, predosećala sam katastrofu.
Večerali smo, porodično. Kao da gledam sebe kako prinosim ustima kašiku supe, a Milošević objavljuje: „ Danas su našu zemlju...“. Sećam se da je tata nešto besno procedio kroz zube, još uvek sa izrazom neverice na licu. „Bacili su mi bombu u supu!“ Za mene je tek tada, posle gotovo decenije ratova u mojoj nekadašnjoj domovini, počeo rat!

Autor: Nenad Živković, Obrenovac
24. mart za mene ima najradosnije značenje- 1984. godine na taj dan rodio mi se sin prvenac, moj Ivan. Ali, te 1999. godine - pretnje. CNN, REUTERS, VoA, SKY NEWS i ostale „belosvetske“ medijske kuće su nas bombardovale vestima o nastupajućem bombardovanju. U vazduhu se mogao osetiti miris kerozina.
Ali, mom Ivanu je rođendan, osmi razred, odličan đak...Te večeri pekao sam roštilj za rođendansku večeru. Dim od ćumura je bio veoma „ljut“ pa su mi oči sve vreme bile pune suza. U grudima kamen, u stomaku grč, oko grla čelični okov koji se steže...Svetska sramota - evo ih, započeli su svoj „milosrdni anđeoski“ pir!
„Tata, je’l to počelo bombardovanje?“
„Ma, jeste, nego- postavite sto, roštilj je gotov!“

Autor: Časlav Kuzmanović, Novi Beograd, borac Trećeg raketnog diviziona
Obukao sam se i obuo i uzeo osnovna dokumenta. Rekao sam ženi i deci da urade isto. Mislio sam da ta mala prednost (biti obučen i obuven) možda može biti presudna da se ne skonča u zapaljenoj zgradi po kojoj šiklja voda od razvaljenih instalacija – tražeći cipele... Čekali smo. Ne zadugo. Zgrada je počela da podrhtava. Da se trese. Da stvari u stanu zlokobno podrhtavaju. Jedno od moje troje dece, ćerka stara osam godina sedela je na podu, šakama pritiskajuči uši i glavu i vrišteći. Nikada to neću zaboraviti. Nikada im to neću zaboraviti.