Vlast i pravo

Izvesno je da je državni sekretar u Ministarstvu za ekonomiju Nebojša Ćirić uputio neki papir Ministarstvu pravde, izrazivši želju da se odlože procesi koji se vode po osnovu radnog prava, a sve s ciljem da se pomogne privredi u rastućoj ekonomskoj krizi, a izvesno je i da je Ministarstvo pravde taj papir poslalo Vrhovnom sudu. Da li je reč o apelu, zahtevu, mišljenju ili nečemu sličnom, to nije naročito važno. Bitno je da je izvršna vlast uputila sudskoj vlasti dopis koji sadrži poruku da ne bi bilo dobro dosledno poštovati zakone.

Takvi dopisi u pravnim državama, kakva pretendujemo da budemo, s pravom mogu biti tumačeni kao udar na temelje samog sistema. Jer, pravna država upravo i počiva na podeli vlasti, pri čemu se nezavisnost sudske vlasti i poštovanje zakona koji su na snazi naprosto podrazumevaju. U protivnom, izvršna vlast funkcioniše bez kontrole, a prema zakonima se postavlja u skladu s trenutnim potrebama. Otuda se ogrešenja o ovaj princip obično smatraju veoma krupnim prekršajima koji sobom povlače i raspravu o neposrednoj odgovornosti ili zahtev za ostavku.

Moglo bi se očekivati da će se sudska vlast oglušiti o poruku koju je dobila, a da će sindikati skočiti u zaštitu prava zaposlenih. Potez koji je povukao Ćirić oni će s pravom protumačiti kao nagoveštaj da se vlada, pritisnuta narastajućom ekonomskom krizom, priprema da smanji nivo zaštite zaposlenih predviđen zakonima koji tu oblast regulišu.

Ali, bilo bi pogrešno zaključiti da se Ćiriću naprosto prohtelo da počne da ugnjetava zaposlene i trenira strogoću u odnosu na pravosuđe. Pre će biti da vlada, zapravo, ne zna kako da se izbori s problemima koji nastaju iz činjenice da nivo zaštite zaposlenih objektivno prevazilazi mogućnosti srpske države i privrede. U vreme dok nije bilo recesije to se kako-tako podnosilo, ali su stvari sada počele dramatično da se zaoštravaju.

Uprošćeno rečeno, mnoge kompanije, naročito privatne, suočene su s drastičnim padom potražnje, zbog čega smanjuju proizvodnju. To dalje znači da moraju da smanjuju broj zaposlenih kako bi opstali i nastavili da rade. Zaposleni, međutim, imaju zakonom zagarantovana prava koja mogu da ostvare sudskim putem. Čini se da je u Ministarstvu ekonomije procenjeno da bi realizacija tih zahteva odvela u potpun stečaj pojedine firme i da bi bez posla ostali i oni koji nisu dobili otkaze.

Država, dakle, nema snage i hrabrosti da se otvoreno suoči s problemom i da, ukoliko se zaključi da nivo radne zaštite u novonastalim uslovima nije moguće održati, pokrene raspravu na tu temu i preloži izmenu zakonske regulative. Umesto toga, opredelila se za prečicu koja vodi ka ustoličenju kršenja zakona kao metoda prevazilaženja problema, a to će joj svakako doneti više štete nego koristi. Nikako nije dobro kada sistem pokušava sam sebe da prevari.