Srpske bliznakinje

Teško je poverovati da je od bombardovanja NATO-a prošlo već deset godina. Sećam se kao juče, kako smo se po ceo dan izležavali na suncu, roštiljali i pravili žurke, a noćima blejali na Kališu, čekajući da počne „rokanje”, pa glasno navijali da naš PVO pogodi barem jednog njihovog nevidljivog kopca. Bio sam ponosan na sve ljude oko sebe, koji su odjednom pokazali neku davno zaboravljenu, nama ne baš svojstvenu solidarnost i bili pažljivi jedni prema drugima. Kao da je postojao neki tajni, prećutni konsenzus da se onima „odozgo” pokaže da nam ne mogu ništa i da smo mi srećniji i složniji nego ikad.

Sada mi deluje kao da se sve to dešavalo nekome drugom i grize me savest što se tada nisam dovoljno plašio. Dok smo mi vodili svoj mali privatni rat protiv NATO-a, naši roditelji su sedeli kod kuće u mraku i umirali od brige da nas klince ne zakači neki „tomahavk”, kasetna bomba ili neko drugo eksperimentalno oružje, čija je upotreba inače zabranjena svuda u svetu, ali ne i u zemlji „genetski genocidnog naroda” koji je naterao i ,,anđele da padnu sa neba”. Koliko god da nisam voleo Slobu i njegovu politiku, licemerje međunarodne zajednice bilo mi je još gore, pogotovo što je ceh ponovo plaćao običan narod, dok su se miševi momentalno posakrivali po luksuznim bunkerima ili im je na vreme javljeno da tog dana ne budu kod kuće. Ovo nije važilo i za sve ostale smrtnike, koje je režim, u svrhu propagandnog rata, gotovo vezao za mostove i obeležene objekte, pa su žrtvovani kao oni nesrećni ljudi u RTS-u.

Suvišno bi bilo da sada ponovo pišem o tome kolika nam je nepravda učinjena od strane onih što su nas „milosrdno” bombardovali, mada bi to, s obzirom na naše čuveno kratko pamćenje, trebalo ponavljati svaki dan. Svi znamo epilog ove tragične priče. Nakon ubijanja, razaranja zemlje i otimanja Kosova, Srbija je okretanjem stranice u svojoj politici prema NATO-u zvanično okrenula drugi obraz i ponovo oprostila onima koji su joj naneli zlo. Velike sile su je po sistemu „Đura će ti oprostiti što te je tukao” velikodušno pozvale da ojača redove „svetske policije”. Svakodnevne brige i egzistencijalni problemi otupeli su i umrtvili narod, koji sada skoro da se i ne seća da je 1999. jedva spasao živu glavu i da je postojala ozbiljna namera de se od tvrdoglave brdovite zemlje napravi „tepih”.

Jedan od mnogih repova koji se vuku i posle deset godina je i šta učiniti sa tragovima bombardovanja. U Ulici kneza Miloša u Beogradu još uvek stoje dve polusrušene zgrade Generalštaba, koje ne daju da zub vremena uništi sećanje na dane kada nam je Avram Izrael svima dolazio u domove. Siguran sam da arhitekta Nikola Dobrović nije ni sanjao da će njegovo životno delo, za koje je dobio Oktobarsku nagradu, pola veka kasnije biti predmet hamletovske debate: srušiti ili ne srušiti pitanje je sad? Javnost je i po ovom pitanju, kao i u svemu ostalom, ponovo polarizovana. Mnogi misle da bi „srpske bliznakinje” trebalo dokusuriti i tako konačno završiti sa jednim poglavljem u našoj istoriji. Ima i onih kojima su Dobrovićeve zgrade kamen spoticanja u njihovom nastojanju da Srbiju pošto-poto, na glavačke, uteraju u NATO. S druge strane, jednom delu građana, u koje i sam spadam, one su vremenom postale mnogo više od građevine i atraktivne lokacije u samom centru grada – možda i poslednji podsetnik Beograđanima na ljudske žrtve, koje se izgleda brže zaboravljaju od srušenih betonskih blokova i počupane armature. Po pravilu, svaki stranac koji dođe u Beograd ne može da ne primeti ogromnu ruševinu usred grada, a kad dobije odgovor na svoju znatiželju, nije neprimetan tračak stida koji mu na trenutak pređe preko lica. Taj trenutak nekad znači mnogo više od svih napora naše diplomatije da ubedi svet da nepravdu barem jednom nazove pravim imenom.

Ne bih voleo da mi, zaboravljajući šta se ovde dogodilo pre samo jedne decenije, sutra kao pripravnik u severnoatlantskoj alijansi, dajemo podršku da se ponovo neko „milosrdno miropomaže” osiromašenim uranijumom ili da šaljemo naše vojnike da ognjem i mačem donesu demokratiju u neku „primitivnu”, naftom bogatu zemlju. Ekonomsko i kulturno povezivanje sa Evropom i celim svetom ne mora da znači i postavljanje raketa na našim granicama i otvaranje logora za sve sumnjivce što jedu kus-kus i furaju brkove. Zbog toga bi „srpske bliznakinje” možda trebalo ostaviti tu gde jesu i pretvoriti ih u mauzolej svih nevinih, skoro zaboravljenih žrtava. Dobro ih osvetliti da budu vidljive svakome ko zna šta je nepravda i ne želi da se ona ponavlja.

Član grupe „Beogradski sindikat”