Krize, stresovi i pouke

Danas, u vreme velike svetske ekonomske krize, ima dobrih razloga da se podsetimo jedne druge ozbiljne krize koja je potresla našu državu pre deset godina. Reč je o krizi izazvanoj „humanitarnim bombardovanjem”, koje je preko noći radikalno izmenilo život ljudi u Srbiji.

Odlučio sam tada, sa grupom svojih saradnica, da ovu bolnu, ali jedinstvenu priliku iskoristim za jedno socijalno-psihološko istraživanje doživljaja i ponašanja stanovništva Srbije u izrazito kriznoj situaciji. Naše istraživanje (Ž. Trebješanin, N. Hanak, N. Dragojević i I. Stojković, „Psihosocijalne posledice rata na decu i roditelje”, Beograd 1999) koje smo vršili u vreme NATO bombardovanja Srbije u proleće 1999. bilo je tipično akciono istraživanje. Nastojali smo da što objektivnije registrujemo, opišemo i sistematizujemo reakcije ljudi na bombardovanje, kao i njegov uticaj na mentalno zdravlje stanovnika. Značaj istraživanja bio je u tome da se proveri koliko ekstremno stresna situacija kao što je rat utiče na psihički život ljudi. Praktični cilj bio je da se pronađu najbolji načini da se pomogne deci i roditeljima u prevazilaženju posledica bombardovanja u emocionalnoj, socijalnoj, kognitivnoj sferi. Zanimalo nas je i koliko su rasprostranjeni psihosomatski poremećaji i bolesti kod dece i roditelja.

Remećenje uobičajenog načina života (odlasci u sklonište, prestanak škole itd.), zatim hronična izloženost slikama razaranja i ubijanja, a posebno preteći stimulusi (sirene, detonacije, podrhtavanje tla, zvuk aviona) provocirali su reakcije straha. Kod dece dominirali su strah od rušenja kuće, od ranjavanja, sopstvene pogibije i gubitka ili razdvajanja od roditelja. Roditelji su, takođe, imali te strahove, ali oni su se još više plašili od neizvesne budućnosti, šta će biti posle rata. Pored strahova, bila su prisutna i druga negativna osećanja, karakteristična za stres – bes, depresivnost, nemoć, očajanje i dr. Zatim, posebno su bili upadljivi poremećaji sna, apetita, govora (deca), seksualne funkcije (roditelji), kao i poremećaji u socijalnom ponašanju.

Istraživanje tokom bombardovanja pokazalo je da naši ljudi imaju pretežno dobre strategije za prevazilaženje stresa. Na pitanje o načinima na koje savladavaju vlastite strahove, odgovori ispitanika otkrili su razne, delotvorne strategije prevladavanja. Najčešći vid savladavanja strahova bio je putem samokontrole, autosugestije i razmišljanja. Ovaj pristup savladavanju straha podrazumeva hrabrenje sebe, distanciranje i minimizaciju opasnosti („Sačekam da prođe i verujem da nam se neće desiti najgore”; Autosugestijom, nalaženjem utešnih vesti; „Nadam se neće, ipak, nas”). Sledeći, čest oblik prevladavanja strahova je kroz socijalne kontakte, tj. kroz druženje i razgovor sa članovima porodice, prijateljima, komšijama, kolegama. Efikasna strategija je i bavljenje raznovrsnim aktivnostima (kućnim poslovima, šetanjem, čitanjem itd.). Upražnjavanje svakodnevnih aktivnosti pruža ljudima osećanje da nisu sasvim nemoćni, da imaju oblast lične kontrole. Sličnu ulogu imala je i briga o deci. Roditelji su odgovornost za decu doživeli kao jedan od svojih najvažnijih zadataka i ona im je bila brana prepuštanju negativnim osećanjima, strahu i bezvoljnosti. Bekstvo od rđave stvarnosti (uzimanje sedativa, prekomerno spavanje) kao način borbe protiv strahova, za razliku od prethodnih vidova, predstavlja nekonstruktivnu strategiju.

Na kraju, ispitanike smo pitali da li su tokom bombardovanja stekli i neko dragoceno iskustvo. Naizgled paradoksalno, većina ispitanika (91 odsto) u ratu je uspela da sagleda i nešto dobro, korisno. Najčešće je to probuđen osećaj bliskosti, solidarnosti i zajedništva. Ljudi su se u ratu zbližili sa prijateljima i komšijama, više se družili i međusobno pomagali, hrabrili i tešili, i to im je, kažu, predstavljalo dragoceno iskustvo, a i pomoglo im je da lakše prevladaju teške trenutke. Mnogi su u ratu drastično promenili pogled na životne vrednosti, a neki stekli, kažu, višu mudrost. Kod nekih je došlo do produbljene samospoznaje, kao i do psihičkog i duhovnog sazrevanja (dostizanje psihičke ravnoteže, ozbiljnosti, izdržljivosti i snage da se prebrode kritične situacije). Bombardovanje ih je mentalno „protreslo” i podstaklo na korenito preispitivanje dotadašnjeg sistema vrednosti. Tada je došlo do novog sagledavanja pravih vrednosti: života, zdravlja, porodičnog života, druženja, solidarnosti i ljubavi. Ugroženost ratom ovih, ranije potcenjivanih vrednosti, omogućilo je da se sada one prepoznaju kao najdragocenije. A ranije vrednosti – novac i materijalno bogatstvo – izgubile su na važnosti. O ovom duhovnom i moralnom preobražaju najbolje govore autentični odgovori ispitanika: „Počela sam kondenzovanije da živim, osećam svim čulima. Dragoceno je saznanje koliko smo propuštali da se radujemo malim stvarima”; „Shvatila sam da je najvažnije sačuvati život, a ranije sam se nervirala za svaku sitnicu”; „Čini mi se da sam postala još odraslija i zrelija žena, da sam očvrsla”.

Na osnovu ovih rezultata moglo bi se zaključiti da su nas prošle velike krize opametile i ojačale. Ali ova mišljenja previđaju da se kod nas krize i stresovi gomilaju (tranzicija, hiperinflacija, beda, ratovi, sankcije, bombardovanje, nezaposlenost itd.) i da svako od nas ima granicu podnošenja neke količine stresa.

Pogrešno je misliti da će i u ovoj krizi biti efikasne iste strategije prevladavanja, jer ova kriza je drugačije prirode od one nastale bombardovanjem. Tako, recimo, strategija traženja socijalne podrške efikasna je onda kada se ljudi nalaze u istoj, ugrožavajućoj situaciji, jer omogućava razmenu misli i osećanja, hrabrenje i uzajamno tešenje. Ali, danas, ekonomska kriza, naprotiv, dovodi do raslojavanja i drastične podele na one koji su zaposleni (privilegovani, „spaseni”) i one koji ostaju bez posla (izgubljeni, „potonuli”). Bombe i zajednička ugroženost bili su podsticaj za jačanje prijateljskih veza i moralnih vrednosti, a ekonomska kriza, bojim se, biće podsticaj za razvoj nemilosrdnih konkurentskih odnosa, za surovu borbu za opstanak koja guši saosećanje i razara moralne vrednosti.

psiholog, profesor univerziteta