U zagrljaju starih ljubavi

Slovenska duša i ciganski temperament su moja kombinacija,davno je rekao jedan od najznačajnijih slovenačkih kompozitora, muzičara i pesnika Zoran Predin. Bivši frontmen sastava „Lačni Franc”, koga mnogi smatraju pionirom žanra „gypsy swing”,nedavno je objavio novi album „Inventura”, koji će predstaviti sutra uveče u Studiju Em u Novom Sadu, a u petak u „Sava centru”. Ovim koncertima Predin, koji će nastupiti sa svojim „GypsySwing” bendom, slavi i 30 godina karijere.

– Pripremio sam izbor pesama od kojih ću neke poslednji put otpevati. Ne mogu više da vučem sa sobom sav taj repertoar i moram da napravim rez. Predstaviću gipsy swing program koji uključuje dva poslednja albuma – „Za šaku ljubavi” i „Inventura”, kao i sve one pesme koje moram da otpevam, jer su one neka vrsta moje lične karte. Otuda i naziv koncerta „U zagrljaju starih ljubavi”. Pripremio sam puno novih viceva, o tome kako se oseća neko ko je napunio pedesetu i došao u situaciju da stoji na vrhu planine sa koje se vidi početak, ali i kraj. To je napravljeno sa puno humora, tako da ćemo se dva sata svi lepo nasmejati i jedva čekam da počne taj koncert.

Na albumu „Inventura” prvi put peva na hrvatskom. Već 30 godina, kako kaže, pokušava da ruši jezičke barijere. Na albumu se nalaze i obrade čuvene partizanske pesme „Bilećanka” i Štrausovog „Radecki marša”.

– Tri decenije objašnjavam da je partizanstvo jedna stvar, a komunistička ideologija druga. Za mene su partizani uvek bili borci za slobodu, a ne ideolozi. Meni je pesma „Bilećanka” vrlo draga, često je pevam i publika je odlično prihvata. Što se tiče Štrausa, svakog 1. januara budi me „Radecki marš” kada na televiziji prenose koncert iz Beča. Pošto verovatno nikada nećemo imati priliku da odemo tamo, rešio sam da svojoj publici priuštim taj ugođaj i nadam se da ćemo se svi zajedno zabaviti uz moju verziju.

U Predinovom „GypsySwing” bendu ritam gitaru svira njegov sin Rok. Kaže nam da je veoma ponosan na talentovanog sina, akademskog slikara i muzičara.

– Rok je nedavno objavio treći CD, svira bluz i stvarno dobro zvuči. Bolji je od mene. Bili smo zajedno na koncertu Stinga u Beču, a predgrupa mu je bio sastav njegovog sina. Ja sam shvatio da sam te večeri ponosniji otac od Stinga.

Zoran Predin odnedavno ima i novi nadimak, pomalo iznenađujući, ali zabavan– Sivi Vonder. Sagovorniku „Politike” se baš sviđa da ga tako zovu.

– Dobio sam nedavno u Istri taj nadimak. Izbacili su slovo t, pa sam samo Sivi, jer sam stvarno sive kose, a sviđa mi se i prezime Vonder. Ako sam ja sivo čudo, neka bude tako, nemam ništa protiv.

Za pravac „gypsy swing”, koji ga poslednjih godina zaokuplja, kaže da je svetski žanr, i baš u tome vidi šansu za proboj u svet. Obećava da će raditi na tome.

– Pre desetak godina na Bi-Bi-Si radiju u Londonu održali smo koncert uživo i svirali smo publici od 60 miliona slušalaca. Producent sa Bi-Bi-Sija se oduševio i pozvao nas da se vratimo u London, ali tadašnja postava „Mar Đango kvarteta” nije mogla da se okupi. Sada ću sa „GypsySwing” bendom pokušati ponovo. Gypsyswing je uglavnom instrumentalna muzika, i u tom smislu smo mi nešto sasvim posebno i zato mislim da su to vrata u svet kroz koja ćemo se probiti.

Pre tri godine nastupao je u Beogradu sa nekadašnjim bendom „Lačni Franc”. Danas priznaje da je toj grupi mesto na DVD-jevima i u knjigama i definitivno se oprašta od prošlosti.

– U Beogradu ću neke stvari „Lačnog Franca” otpevati poslednji put. Imam toliko planova i želja koje moram da ostvarim i zato jedan deo mog života odlazi u slatku prošlost, gde će i ostati.

Nekada su se u gramofonu Zorana Predina vrteli „Pink flojd”, „Dorsi”, „Led cepelin”, Bob Dilan…Danas uglavnom sluša muziku u CD plejeru u svojim kolima.

– To je uglavnom klasična muzika, jer se uz nju najbolje koncentrišem. Slušam i Brajana Ferija…malo smireniju, nežniju šansonu.

Kao klinac bio je vrlo talentovan za košarku. Dogurao je i do priprema kadetske reprezentacije, ali dalje nije išlo. Danas mu je pomalo žao što nije uspeo da se ostvari u košarci, ali muzika je donekle uspela da zameni ljubav prema sportu.

– U Ljubljani, na utakmicama Olimpije, dobio sam sedište kraj same aut linije. Nas tridesetak ima čast da sedi tu. Uživam, ali ponekad razmišljam kako bi za svaki slučaj trebalo da ponesem opremu. Košarka je moja velika ljubav i možda u idućem životu malo više porastem.

Tri decenije je u muzici, a kaže da je sada tek na pola puta. Dok god hoda, otvaraće usta i pokušavati da peva.

– Postao sam autor i za svoje kolege. Napisao sam dosta toga i ovih dana sa bendom „Teška industrija” snimam pesmu koja se zove „Džez ba Vučko”, posvećena 25. rođendanu Vučka, maskoti sarajevskih olimpijskih igara. Pokušaću što više da se posvetim radu za druge muzičare. U Francuskoj tražim nekoga ko će da snimi i otpeva moj program, a mislim da ću to pokušati da uradim i u Srbiji. Događaju mi se razne nove stvari, osećam neku novu slobodu, opušteniji sam, i veoma radoznao. Već imam planove za narednih pet godina– šta ću raditi, gde, kad, kako...