Zavera Uga Čavesa protiv Raula Kastra

Od našeg dopisnika
Vašington, 25. marta – Kuba očekuje da poplava američkih zelenih novčanica natopi usahlo podneblje izolovanog ostrva, posle odluke Vašingtona da olabavi režim doznaka američkih Kubanaca iz Majamija i drugih krajeva SAD. Sa novim merama, po kojima se znatno proširuje definicija „najuže porodice“, priliv novca iz SAD povećaće se za oko 500 miliona dolara godišnje, a američki Kubanci moći će znatno češće nego do sada da putuju u svoju domovinu. I da tamo troše mnogo više para.

No još mnogo više se očekuje od daljeg labavljenja poluvekovnog embarga kojim su SAD, nadajući se da kažnjavaju komunistički režim, u stvari ojadile obične stanovnike tropskog ostrva u susedstvu.

Po teoriji Horhea Kastanede, bivšeg meksičkog šefa diplomatije, sada profesora međunarodnih odnosa na njujorškom univerzitetu, jednog od najuglednijih američkih „kubanologa”, smene u najužem rukovodstvu na Kubi usledile su kada je Raul Kastro otkrio zaveru za svoje smaknuće koju je navodno pripremao venecuelanski predsednik Ugo Čaves u ortakluku sa najtvrđim jezgrom „fidelista”. Karlos Lage, do pre desetak dana vicepremijer, od devedesetih godina suvereno je vodio kubansku ekonomsku politiku i važio je za najozbiljnijeg kandidata u nasleđivanju Fidela i Raula Kastra. Smenjen je bez detaljnijeg objašnjenja, zajedno sa donedavnim ministrom spoljnih poslova, mlađanim Felipeom Peresom Rokeom, koji je takođe figurirao kao čovek koji će najdoslednije zameniti ostarelu braću na čelu države.

Po Kastanedi, „Lage i Peres Roke smišljali su najmanje mesec dana puč da zbace ili smene Raula sa njegovog položaja. Oni su bili regrutovani od strane venecuelanskog Uga Čavesa koji je pokušao da dobije podršku drugih latinoameričkih lidera”.

Razlozi za zaveru su borba za vlast, ali i strah da će Raul, pritisnut ozbiljnim ekonomskim nedaćama, posle bratovljeve smrti, prihvatiti ekonomske i političke reforme kao uslov za ukidanje američkih sankcija. U tome su videli – kako smatra Kastaneda, koji je svoju teoriju kratko izložio u američkom „Njusviku”, a potom je široko razradio u buenosajreskom „Klarinu” – „izdaju revolucije i početak njenog kraja”.

To bi bila samo poslednja od mnogih zavera o kojima se šuškalo još od 1959. kada je Fidel Kastro stao na čelo Kube. Ali, kao i obično, Kastro (ovoga puta Raul) je prozreo zaveru „možda i pre samih zaverenika” (Kastaneda). Raul je sa sakupljenim dokazima koje su mu dostavili vojni obaveštajci otišao kod obolelog Fidela: rekao mu je da bira između njega i ove dvojice izdajnika, potpomognutih Čavesom. Fidel je, razočaran svojim starim saborcima, izabrao brata. Onda je pozvao Čavesa na ostrvo i predočio mu dve mogućnosti: da se odrekne zaverenika i nastavi sa ekonomskom podrškom Kubi, ili da izgubi podršku kubanskih obaveštajaca, što bi ga učinilo ranjivijim na pokušaje pučeva i atentata. Čaves je odlučio da se drži braće Kastro.

Fidel je, kako su iščitali iskusni kubanolozi, očitao lekciju svom „duhovnom sinu” Ugu Čavesu koristeći sportske metafore. U „Refleksijama vašeg druga” prigovorio je svom venecuelanskom prijatelju da „nije u stanju da razume nadmoćnost ostarelih kubanskih bejzbol igrača nad mladim snagama venecuelanskog bejzbol tima”.

Iz Karakasa su preko „Perfila”, novog dnevnog lista iz Buenos Ajresa, stigli poludemantiji ove teorije: jedan neimenovani visoki funkcioner iz Čavesovog okruženja priznao je razlike između Raulovog „vijetnamizovanog” i Čavesovog „istinskog socijalizma”. Čaves se, po njemu, nije izjasnio o smeni kubanskih funkcionera, jer nema ništa protiv Lagea i Rokea. Ali, apsurdno je i pomisliti, dodaje isti izvor, da je Čaves smišljao zaveru protiv Kastra, jer venecuelanski predsednik o konspiracijama sve zna. Ne bi bilo logično da je on smišlja sa Rokeom i Lageom, kad zna da obaveštajnu službu na Kubi drži partija kojom suvereno upravljaju braća.

Sa druge strane, američki politikolog i član nezavisnog Centra za međuamerički dijalog Danijel Erikson ističe razlike u stavovima i ciljevima SAD i Evropske unije kada je u pitanju ritam promena na Kubi. I Brisel i Vašington žele normalizaciju odnosa sa Havanom, ali se zalažu za različiti tempo. Po Eriksonu, Vašington bi voleo da režim Raula Kastra padne i da ustupi mesto demokratskoj tranziciji. Evropska unija, sa svoje strane, priželjkuje „postepene promene” i strahuje od haosa koji bi mogao da nastupi usled naglih zaokreta.

Analitičari se u međuvremenu nadmeću u procenama ko će biti pravi naslednik braće Kastro. Bez potcenjivanja Fidelovih veština, kojima je nadživeo deset američkih predsednika, oni podsećaju da ni Mao ni Staljin nisu umeli da za života izaberu pravu ličnost za naslednika..