Politička stabilnost i uštede

Ne radi se samo o uštedi materijalne prirode. Reč je i o uštedi koju je potrebno ostvariti kad je u pitanju društvena energija, jer ni ona nije neiscrpna. Između ostalog, ona se ispoljava u demografskoj živosti. U tom smislu, Srbija spada među deset najstarijih društava na svetu, s prosečnom starošću od 40,6 godina. Ova činjenica govori da će stanovništvo u Srbiji morati da radi duže no u drugim društvima. Radiće se duže, bez obzira na ishod najnovije privredne krize u svetu.

Jedan od stalnih izvora skupoće života u Srbiji jeste politički sistem. On je zastareo, korumpiran i ako se uskoro ne promeni, slomiće se pre ili docnije. Unekoliko, on podseća na politički sistem Italije posle Drugog svetskog rata. Italijanski sistem je slom doživeo nekoliko godina posle pada Berlinskog zida. Tada je, naime, bilo izlišno žmuriti nad kriminalizacijom njegovih stranaka i vodećih političara. On se urušio pred opravdanim napadima sudstva, pa su neke stare političke stranke, npr. Demohrišćanska ili Socijalistička nestale pred dokazima koje je tužilaštvo podastrlo. Neke političke ličnosti koje su obeležile italijansku političku scenu, takođe, morale su da budu „sklonjene” ili u zatvor (demohrišćanin Đulio Andreoti) ili da pobegnu u inozemstvo (socijalista Betino Kraksi). Pa ipak, novi politički sistem i nove političke stranke, npr. Napred Italijo Silvija Berluskonija, nisu uspele da izbegnu zamke korupcije. Kriminalizacija je za nijansu manja, ali je prisutna.

Nefunkcionalni i korumpirani politički sistem, utemeljen i u političkoj kulturi Italije, te mešanje stranih sila, kojima je kao takav odgovarao, unosili su političku nestabilnost ispoljavanu u čestim izborima i političkim aferama, što je koštalo italijanske poreske obveznike u materijalnoj sferi i građane Italije u političkoj sferi.

Kada je Srbija u pitanju, jasno je da je politički sistem nakaradan i skup. Svedeno na apsurd – zar nije jeftinije da poslanika bude desetak, iz svake stranke po jedan ili dva, no 250? Naime, ako poslanici doslovce ponavljaju ono što se odluči na stranačkim forumima, onda je bespotrebno da ih ima 250. Ukoliko bi, pak, regioni u Srbiji slali poslanike u skupštinu, onda bi i svih 250 moglo da čini odgovarajući broj. No, demokratski ključ je u tome da oni predstavljaju ne samo stranku, već i ljude koji su ih iz nekog regiona svojim izborom poslali u skupštinu.

Osim toga, potrebno je da skupština predstavlja ne samo mesto stranačkog sukobljavanja, već i političke saradnje u cilju unapređenja blagostanja građana i cele političke zajednice. Drugim rečima, potrebno je da politička zajednica svojom stabilnošću jemči napredak svojim građanima ukoliko oni u svom delanju poštuju zakone koji su doneti u skladu s vladavinom prava. Politička stabilnost se postiže tako što sve političke stranke imaju na prvom mestu opšti interes pošto su svesne da u protivnom dovode u opasnost ne samo stranačke težnje već i opstanak države i naroda. Zato su, pak, neophodni građani koji za strančarenje kažnjavaju stranke za koje su, možda, ranije čak i glasali. Čini se da broj osvešćenih građana raste iz godinu u godinu.

Naposletku, ipak, valja naglasiti da politička stabilnost ne zavisi samo od zrelosti birača i političkih stranaka u Srbiji, kao i od njihove volje da odole ustaljenom diktatu političke kulture. Ako bi, naime, kao što ima nagoveštaja u američkoj štampi i nevladinim krugovima sa dobrim vezama sa vođstvom Stejt departmenta, došlo do diplomatsko-pravnog napada na Republiku Srpsku s ciljem njenog ukidanja ili svođenja Srba u BiH na beznačajnost koju je moguće po volji većine preglasavati u BiH, onda bi politička stabilnost Srbije, BiH i Balkana bila za duži period uzdrmana, ako ne i onemogućena. Tada bi se relativna politička stabilnost mogla izgraditi samo posredstvom nekog vida vlade nacionalnog jedinstva (u kojoj ne bi moglo biti mesta za SRS, budući da ova stranka predstavlja negaciju civilizacije, a njeno prisustvo u vladi moglo bi samo otežati bilo kakvo diplomatsko delanje). U tom slučaju, međutim, trebalo bi na duži period zaboraviti na materijalni napredak, a cilj bi bio da se u okviru EU, kao i u drugim mnogoljudnim zemljama, pridobijaju prijatelji koji bi se suprotstavljali diktatu SAD na Balkanu i u drugim delovima sveta.

Doktor sociologije, Filozofski fakultet Beograd