Jedna godina je prošla

Sa početkom aprila bliži se kraj mojih geteborških dana. Prošlo je skoro godinu dana kako sam, dok je napolju padala kiša za koju sam verovao da nikada neće stati, došao u najveću kraljevinu na Skandinavskom poluostrvu. Vrata laboratorije otvarao sam u početku rukom dođoša, a kako je vreme odmicalo sve više i rukom domaćina.

Ta ista vrata, pre mene, zatvorili su moje kolege iz Nemačke, Singapura i Rusije, a nedavno i iz zemlje potomaka starih Gala. Pri odlasku, na maloj proslavi u njenu čast, mlada koleginica zahvalila se delimično i na jeziku Dekarta, zatvarajući vrata, ne zauvek, već da se ponovo vrati. Otvorena vrata uskoro ću zatvoriti i ja. Prevrćem po stvarima i polako ih pakujem, a pomalo i po sećanjima da ih spasem od zaborava. Neprekidno se osvrćem da nešto ne zaboravim i da zapamtim šta je ostalo.

Ostali su dragi saradnici, više prijatelji, sa kojima sam delio uspehe i eksperimentalne neuspehe, razmišljanja i ideje, a ponekad i hranu u kasnim večernjim satima laboratorijskog rada. Naučna radoznalost je mnoge od njih odvukla daleko iz naše laboratorije i lišila me veselih i dobronamernih prijatelja.

Ostaće i jedan publikovan rad istraživačke grupe, dok je još bila na okupu, kao jedini i pravi dokaz da su autori nekada i nekome za nešto vredeli.

Ostale su tužne i dirljive scene rastanka sa pojedinim kolegama, koji su čvrstim i odlučnim koracima, hrabro otvarali vrata u svetu. U laboratorijskom dnevniku naše istraživačke grupe nije ostalo zabeleženo da li je mikrobiolog, poreklom iz grada u kome je Čerčil obećao svojim sugrađanima krv, znoj i suze, na ispraćaju naše galske gošće, smatrajući da sankilotkinja i po tradiciji ne treba da ga nosi, sačuvao za uspomenu odevni predmet tanak kao paučina. Nedostaje i podatak da li je ovaj ostrvski mikrobiolog, te večeri, pokušao da bude veličanstveni beli labud Čajkovskog, ali ovog puta u sopstvenoj koreografiji, pomalo zaplićući nogama u svojim baletskim piruetama.

Ostala su predivna i trajna sećanja na provedeno vreme i šetnje sa moje dve princeze, u ovoj velikoj luci na Severnom moru. I sada, kada bez njih prolazim tim istim stazama, stidljivi osmeh mi brzo sakrije uplakano lice.

Ostali su i mnogi sunarodnici, poreklom iz južnomoravskog Mančestera. Mnoge od njih, Haron će, odavde, prevoziti Stiksom na poslednje putovanje, iako neki od njih ovu zemlju na severu Evrope nisu doživljavali kao svoju.

Ostala je i flaša vina Montepulciano D’Abruzzo, poklon saradnika za rođenje moje male princeze. Insistirali su da se otvori tek kada Milica napuni osamnaest godina. Numerisana boca broj 80066, tek koji mesec starija od moje princeze, čeka svoje punoletstvo.

U Geteborg sam došao kao tridesetogodišnjak, ne odviše kasno da od njega ne dobijem ništa, ali ni odviše rano da me zarobi i da ne mogu iz njega da se vratim. Kasno mi je bilo da otpočinjem novi život, i mesto mi je bilo tomo gde su mi porodica i jezik.

Na kraju, ostaće i par knjiga koje sam dobio na dar, i dugogodišnja navika da kada vidim jaku i neprekidnu kišu uvek se setim zemlje potomaka starih Vikinga.