Kasno je za heroje

In­tri­gan­tan so­ci­o­kul­tu­ro­lo­ški kon­tekst srp­ske pre­sto­ni­ce zna­čaj­no bo­ji re­cep­ci­ju no­ve bioskop­ske pre­mi­je­re do­ma­ćeg fil­ma „Be­o­grad­ski fan­tom“, de­bi­tan­ta Jo­va­na Đor­đe­vi­ća. Sa jedne stra­ne – ne­dav­ni stvar­ni tra­gič­ni do­ga­đaj u ko­me po­li­ca­jac ubi­ja mla­di­ća ko­ji vo­zi­lom pro­la­zi na cr­ve­no sve­tlo i ne za­u­sta­vlja se, a sa dru­ge stra­ne – po­nov­na eva­lu­a­ci­ja i umetničkokri­tič­ka re­cep­ci­ja li­ka i de­la Jo­si­pa Bro­za u ak­tu­el­noj po­stav­ci „Efe­kat Ti­to: Harizma kao po­li­tič­ka le­gi­ti­ma­ci­ja“ u Mu­ze­ju isto­ri­je Ju­go­sla­vi­je.

Za­sno­van na isti­ni­tim do­ga­đa­ji­ma iz 1979, de­se­to­dnev­nim eg­zi­bi­ci­ja­ma lu­dih vo­žnji ukra­de­nim be­lim „por­še­om”, ko­je bi se u sve­tlu sa­vre­me­ne umet­nič­ke prak­se mo­gle svr­sta­ti u se­ri­ju performan­sa, „Be­o­grad­ski fan­tom“ pred­sta­vlja, u okvi­ri­ma sa­vre­me­nog srp­skog fil­ma (od 2000. do da­nas) svo­je­vr­stan žan­rov­ski is­ko­rak u tzv. do­ku-fik­ci­ju, igra­ni film sa ele­men­ti­ma dokumen­ta­ri­zma. Vla­da Va­si­lje­vić, ali­as Fan­tom, be­o­grad­ski man­gup, šme­ker, iz­dvo­jio se kao ide­al­na ur­ba­na fi­gu­ra za ko­lek­tiv­nu pro­jek­ci­ju žud­nje za slo­bo­dom, in­di­vi­du­a­li­zmom (na­su­prot ko­lek­ti­vi­zmu ju-so­ci­ja­li­zma) is­pi­ti­va­nje gra­ni­ca auto­ri­te­ta (na­met­nu­tog si­ste­mom dr­žav­nog apa­ra­ta i po­li­ci­je) i, ko­nač­no, za ri­va­li­za­ci­ju sa iber-fi­gu­rom Jo­si­pa Bro­za.

Te je­se­ni 1979. bu­du­ći na Sa­mi­tu ne­svr­sta­nih u Ha­va­ni, Broz je sim­bo­lič­ki od­su­tan Otac-Bog, božan­stvo pred ko­lap­som – umre­će na­red­ne go­di­ne i ozna­či­ti po­če­tak kra­ja ju­go­slo­ven­skog sna. Fan­tom je mla­di bun­tov­ni Sin ko­ji ru­ši po­re­dak. I dok kult­na „Ze­mljo mo­ja“ u in­ter­pre­ta­ci­ji Isme­te Kr­va­vac („I dok ja ni­sam tu, po­kraj nje, da sku­pa pre­da­mo se snu...”)  pra­ti uvod­ne ka­dro­ve fil­ma, ra­za­ra se ide­ja na­ci­je i ze­mlje, na­su­prot mi­to­lo­gi­za­ci­ji Gra­da, de­ka­den­ci­je, ha­ri­zme i sti­la, oli­če­nog u ti­pič­no ro­man­ti­čar­sko-tra­gič­nom he­ro­ju, Fan­to­mu. Ne­u­hva­tlji­vom, što iz­ra­nja kao fan­ta­zam, pri­ka­za, go­to­vo ha­lu­ci­na­ci­ja - ne kao san-ide­a­li­za­ci­ja već kao san-simp­tom, simptom opre­si­je. Ne­mu­štost pro­ta­go­ni­ste (Fan­tom u tu­ma­če­nju mla­dog Mi­lu­ti­na Mi­lo­še­vi­ća) nje­go­va ne­ver­bal­na ko­mu­ni­ka­ci­ja sa gra­đa­ni­ma, spek­ta­ku­lar­ne vo­žnje i bek­stva od be­o­grad­ske po­li­ci­je, am­bi­va­lent­na po­zi­ci­ja pre­stup­ni­ka-he­ro­ja, kla­si­fi­ku­ju ga u mit, ko­ji sa sa­vre­me­nim mla­dim gle­da­o­cem re­zo­ni­ra čak i kroz sti­li­za­ci­ju ra­nji­vog, sa­nja­lač­kog i usa­mlje­nog emoklinca.

(/slika2)Po ak­cen­to­va­nju iz­ra­zi­tog in­di­vi­du­a­li­zma pro­ta­go­ni­ste, „Be­o­grad­ski fan­tom“ Jo­va­na Đor­đe­vi­ća za­u­ze­će po­seb­no me­sto u sa­vre­me­noj do­ma­ćoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji, ko­ja je do­sko­ra bi­la na umo­ru a da­nas vol­šeb­no vas­kr­sa­va iz­ra­nja­njem ne­ko­li­ci­ne srp­skih mo­vie-brats („film­ska deri­šta“ je eti­ke­ta ko­ja je obe­le­ži­la ame­rič­ke si­ne­a­ste se­dam­de­se­tih – Spil­berg, Skor­se­ze, Ko­po­la, Lu­kas). Vre­me će po­ka­za­ti da li su „Mi­loš Bran­ko­vić“ Ne­boj­še Ra­do­sa­vlje­vi­ća i skorašnji „Ži­vot i smrt por­no ban­de“ enfant ter­ri­blea Mla­de­na Đor­đe­vi­ća sa­mo in­ci­den­ti, ili pak za­i­sta no­va stru­ja bes­kom­pro­mi­snih „de­ri­šta“ či­ja se ostva­re­nja po svo­jim mrač­nim poetikama di­fe­ren­ci­ra­ju u od­no­su na pre­po­zna­tlji­vi i svet­ski na­gra­đi­va­ni okvir – po­gla­vi­to opus Sr­da­na Go­lu­bo­vi­ća („Ap­so­lut­nih sto“, „Klop­ka“), Ole­ga Nov­ko­vi­ća („Nor­mal­ni lju­di“, „Su­tra uju­tru“) Ste­fa­na Ar­se­ni­je­vi­ća („Lju­bav i dru­gi zlo­či­ni“) kao i na de­bi­tan­te Iva­na Živ­ko­vi­ća („Ha­der­sfild“) i Dar­ka Lun­gu­lo­va („Ta­mo i ov­de“) ko­ji do­no­se sna­žne re­flek­si­je na sa­vre­me­ni tran­zi­ci­o­ni tre­nu­tak sa ele­men­ti­ma so­ci­jal­ne dra­me.

Isti kon­tekst ali kroz ko­mič­no-pa­ro­dič­ni dis­kurs tre­ti­ra­ju i Ra­ša An­drić („Mu­nje!“, „Kad porastem bi­ću Ken­gur“) i Mi­ro­slav Mom­či­lo­vić („Se­dam i po“) dok pot­pu­no apart­no sto­ji sup­til­ni i her­me­tič­ni film­ski ru­ko­pis je­di­ne srp­sko-cr­no­gor­ske re­di­telj­ke du­go­me­tra­žnih fil­mo­va Mari­je Pe­ro­vić („Opet pa­ku­je­mo maj­mu­ne“, „Gle­daj me“) ili pak an­der­gra­und krip­to-po­e­ti­ka avangard­nog Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća („Ze­mlja lju­ba­vi, isti­ne i slo­bo­de“, „Jug-Ju­go­i­stok“). Po­seb­no se iz­dva­ja i ža­nr-eks­pe­ri­men­ta­tor De­jan Ze­če­vić (sa sle­šer ho­ro­rom „TT sin­drom“, treš komedijom „Ma­la noć­na mu­zi­ka“ i ozbilj­nim po­li­tič­kim tri­le­rom „Če­tvr­ti čo­vek“) ko­ji upra­vo kroz ža­nr i art­fi­ci­jel­nost re­flek­tu­je hi­ste­ri­čan po­sle­rat­ni tre­nu­tak, što kroz pri­zmu tinejdžpo­pu­la­ci­je či­ni i kros-žan­rov­ski ori­jen­ti­san Ste­van Fi­li­po­vić („Šej­ta­nov rat­nik“). U ovoj de­ka­di je, re­ci­mo, per­ja­ni­ca mla­dog srp­skog fil­ma, Sr­đan Dra­go­je­vić, na­kon ta­ko­đe tranzici­o­nog kon­tek­sta is­po­sta­vlje­nog kroz po­ro­dič­nu i ti­nejdž ro­man­tič­nu ko­me­di­ju „An­đe­li 2“ za­u­zeo po­zi­ci­ju re­tro-sti­li­za­ci­je sa „Sve­tim Ge­or­gi­jem“. No, po­me­nu­ta troj­ka (Jo­van Đor­đe­vić, Ne­boj­ša Ra­do­sa­vlje­vić i Mla­den Đor­đe­vić) po­naj­vi­še do­no­si re­fe­ren­ce na cr­ni ta­las kao naj­re­le­vant­ni­ju umet­nič­ku re­flek­si­ju epo­he še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih i iz­dva­ja se u od­no­su na po­me­nu­ti mejnstrim mla­de srp­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je sna­žnim me­ta­film­skim re­gi­strom. „Be­o­grad­ski fan­tom“ otva­ra pro­stor mno­gih kri­tič­kih či­ta­nja a nje­gov isto­vre­me­no i pro­vo­ka­tiv­ni i no­stal­gič­ni i du­ho­vi­ti ru­ko­pis iz­dva­ja ga iz oko­va na­tu­ra­li­stič­ko-re­a­li­stič­kih in­ter­ven­ci­ja namet­nu­tih post­mi­lo­še­vi­ćev­skim tre­nut­kom.