Kneževina plesnih bajki

Skoro čitavo stoleće, sa izvesnim prekidima, umetnička igra cveta u Monte Karlu. Tamo su je, kao i nešto kasnije u Beogradu, „posadili” stranci – Rusi. I, svako je posle brao plodove sa svoga drveta igre.

Klima na Azurnoj obali je, nema sumnje, bila pogodnija, pa se tamo slegao neki silan, daroviti svet. Boja modernosti, manje ili veće, prati ovu priču o igri u Monte Karlu sve do naših dana.

Veliki plamen igre u kneževinu na Mediteranu doneo je Sergej Djagiljev (1872–1929), sa svojim životnim delom – slavnim Ruskim baletom. Ovaj aristokrata, esteta prepun svakojake umetničke znatiželje, okupio je oko sebe ponajbolje ruske plesače i krenuo sa njima na Zapad, iz starih u nove bajke. Pre tačno sto godina, oni su plesom trijumfalno osvojili Pariz. „Osvajači” i oni koji će kasnije stupati u redove Ruskog baleta bili su: Ana Pavlova, Mihail Fokin, brat i sestra – Vaclav i Bronislava Nižinski, Tamara Karsavina, Marijus Petipa, Ida Rubinštajn, Serž Lifar, Alisija Markova, Žorž Balanšin... Trupa je 1911. našla pribežište u Monte Karlu, ali će ga često napuštati.

Djagiljev, koji nikad nije bio plesač, ali je zato bio pravi čovek za novi 20. vek, menadžer najviše klase, imao je svoju veliku umetničku viziju u kojoj igru nije ostavljao samu u zlatnom kavezu. U projektima Ruskog baleta okupio je izvanredne stvaraoce. Za trupu muziku komponuju Debisi, Ravel, Stravinski, Prokofjev, Rihard Štraus. Kulise i kostime kreiraju Brak, Pikaso, Matis, Miro, Dali, Utrilo, Gončarova... I Kokto je u tom umetničkom krugu, znatno većem od igre.

Djagiljev je odmah naručio od Stravinskog tri baleta koji će ga proslaviti. Tokom četiri godine (1910–1913) desile su se tri svetske premijere u izvođenju Ruskog baleta: „Žar-ptica”, „Petruška” i „Posvećenje proleća”. Otac kompanije širio je oko sebe atmosferu neprekidnog vatrometa ideja. Tokom njihovih kafanskih priča, na jelovnicima su skicirane scene i kostimi za buduće balete. Taj kolektivni čin stvaranja često je, pred premijere, bio povod i za prepirke oko (količine) autorstva. Ponekad ni sami nisu više mogli da se sete „ko se prvi dosetio” i da precizno izmere svoje kreativne doprinose. Zna se ko bi tada sudio i mirio ih. Govorio je: „Znaš, prošli put si ti bio autor, pa neka sada bude on”. Kada maga Ruskog baleta više nije bilo te autorske razmirice su se prilično zaoštrile.

SmrtSergeja Djagiljeva, u Veneciji, bila je i prva smrt slavne trupe. Nova trupa se rađa 1932. godine.

Bila je to, u stvari, fuzija Baleta Opere Monte Karla i pariskog Baleta Ruske opere. Na čelu su Kolonel de Bazil i Rene Blum. Ali brzo je došla i „fisija”, zbog neslaganja pomenutih, i nove podele i razgranjavanja u Ruskom baletu iz Monte Karla. Posle nekoliko gašenja i uskrsnućaovaj ogranak konačno se ugasio 1963.

(/slika2)Priča o Ruskom baletu jeste malo komplikovana, ali i veoma važna za ovu umetnost (svet obeležava sto godina od ostvarenja velikog sna Sergeja Djagiljeva) i za malu kneževinu. Vremenom će to sve manje biti vrhunska ruska plesna enklava na Zapadu i u nju će pre svega ulaziti dobri igrači. U takvom visokom društvu igre našao se svojevremeno i naš Milorad Mišković.

Na tim starim, čvrstim temeljima izrasla je i kompanija koja prvi put dolazi u Beograd. Balet, prepun prinčeva i princeza, u Monaku je imao iskrenog prijatelja u liku istinske princeze, i slavne glumice, Grejs Keli. Njen san ostvarila je njena starija kći Karolina, princeza od Hanovera: Balet Monte Karla postao je 1985. zvanična kompanija Kneževine Monaka (države-čiode na mapi, minijaturnije od Vračara, najmanje beogradske opštine). Igrači su vežbali u sali Djagiljeva, a da bi se istorijska vertikala sačuvala, na repertoaru su bila i dela koja je nekad „prikazivao“ Ruski balet.

Od 1993. na čelu Baleta Monte Karla je koreograf Žan-Kristof Majo(1960), koji će se sa dva komada – „Pejzaž” i „AltroCantoII” lično predstaviti publici na otvaranju Beogradskog festivala igre 1. aprila.

Ni Majo nije baš pravi domorodac, Monegask, kako oni sebe zovu. Poreklom iz francuskog grada Tura, bio je igrač koji obećava, sa pet sezona provedenih u Hamburškom baletu, kod čuvenog Džona Nojmajera. Povreda je rano presekla jednu lepu plesačku karijeru. Brzo se oporavio – kao mlad i plodan koreograf. Prihvatio je poziv Baleta Monte Karla. U novom veku glavna pozornica im je Forum Grimaldi, taj stakleni dvorac kojim, kad se najveći događaji dese, suvereno vlada princeza Karolina. Ali, tu samo u ulozi elegantne poslovne žene i ljubaznog domaćina koji vam se smeška. Ona je inače jedna od „primadona” elegancije u svetu krunisanih glava. O tome brine poznati kreator Karl Lagerfeld koji radi i kostime za plesnu kompaniju čiji je ona pokrovitelj.

Originalan repertoar i neprestana Majoova koreografska istraživanja karakterišu danas ovu kompaniju otvorenu i za kreacije najpoznatijih stvaralaca savremenog plesnog rukopisa.

A Majoovi su umetnička porodica. U komadu „Pejzaž” je i originalno delo autorovog oca, poznatog slikara Žana Majoa, dok je muziku za „AltroCantoII” napisao njegov brat Bertran.

------------------------------------------------

Nižinski bez plate

Malo je onih koji se od igre obogate. Vaclav Nižinski, zvezda najsjajnija u Ruskom baletu, nije imao platu, čak ni ugovor. Troškove hotela, pedagoga i krojača plaćao mu je Djagiljev. Ostalo je bilo dovijanje ovog snalažljivog impresarija. Znao je da mnogi iz visokog društva žude za poznanstvom sa ovim izuzetnim mladim umetnikom i potrudio bi se da ga pozivaju na prijeme, da im odigra neku minijaturu, posle čega su se otimali da mu se predstave. Od domaćina bi sutra stigao lep honorar, koverat sa hiljadu, ponekad i trostruko više, dolara. Velika je to para bila, pogotovu za zvezdu bez plate.