Između saradnje i nesporazuma

U trenutku kada i najveći igrači na svetskoj sceni pragmatično resetuju svoje odnose i oni ključni iz našeg regiona – Srbija i Hrvatska – pristupaju njihovom podešavanju. Zapravo, traži se nova frekvencija, u promenjenim uslovima. Ekonomska kriza prelilase i na prostor u kome se, s jedne strane, još vidaju ratne rane i frustracije, a s druge, već nestrpljivo ističu jasne aspiracije za konačan ulazak u EU. Ekonomska kriza utiče na preraspodelu prioriteta i imaće posledice na stanje u obe države, na njihove međusobne odnose, a sigurno i na projekcije lidera i elita. Vreme i kapital su deficitarni u regionu, uostalom kao što je „deficitarno” i „horizontalno partnerstvo”. Koliko god su se u poslednjih nekoliko godina promenili odnosi u regionu, čini se da obe strane razumeju da je ostala nepromenjena potreba za očuvanjem političke stabilnosti i bezbednosti, čega nema bez stalnog dijaloga i saradnje među susedima.

Do sada nimalo ili retko korišćene reči: interesi, fleksibilnost, međuzavisnost, pa i solidarnost postaju ključne u dijalogu Srbije i Hrvatske. Upravo to bi bio osnovni utisak posle nedavne posete hrvatskog premijera Sanadera Beogradu i razgovora s domaćinom Cvetkovićem i predsednikom Tadićem. Pogotovo je bitno to što podrška intenzivnijem dijalogu i saradnji dolazi od Tadića i Sanadera kao lidera dve najjače političke stranke.

Odnosi Beograda i Zagreba će se, verovatno i ubuduće, kretati između saradnje i nesporazuma. Ipak, otvoreni razgovor i prava dijagnoza još nesavladanih problema put su za smanjenje prostora za uvek skupe a ponekad i bolne greške. Uzgred, pozitivno rivalstvo i takmičenje ne moraju biti loši za naše odnose. Na tom tragu su, po svemu sudeći, tekli razgovori u Beogradu, očigledno dobro pripremljeni prethodnom posetom Dragoljuba Mićunovića Zagrebu. Sad je bitno održati njihovu dinamiku i kontinuitet, uz otvaranje svih potrebnih kanala komunikacije. Jedino tako je moguće držati kajase odnosa u sopstvenim rukama, to jest u Beogradu i Zagrebu.

Naravno, put rešavanja sporova između Beograda i Zagreba nije sprinterska staza – pre bi se reklo da je u pitanju maratonska trasa. Problemi stvoreni hrvatskim priznanjem Kosova itužbom za genocid dodatno su ozbiljno opterećenje za međusobne odnose. Saglasnost da to ne sme da bude prepreka za dijalog i rešavanje drugih otvorenih pitanja ni brana za otvaranje prostora za unapređenje odnosa – izraz je dobrodošlog pragmatizma.

Još nema dogovora o golemom teškom setu pitanja od značaja za položaj Srba izbeglih iz Hrvatske. Zagreb smatra da je to unutrašnje, ekonomsko, a ne političko pitanje, što je pokušaj snižavanja ranga teme u dijalogu s Beogradom i izbegavanje regionalnih reperkusija. Nasuprot tome, Beograd ne pokazuje zamor na tom pravcu, delom suočen i sa činjenicom da odlaganje radikalizuje deo unutrašnje javnosti. Dijalog na toj temi ne sme ostati u starim frustracijama, potrebno je više uvažavanja istorijskih gibanja i činjenica, a manje pamćenja i emocija. Uostalom, u Hrvatskoj se vlast više ne osvaja protiv tamošnjih Srba, već naprotiv u saradnji sa njima.

Konačno, ako se saglasimo da je, moguće, nastupila faza otopljavanja u odnosima Beograda i Zagreba, onda je sasvim „evropski” što je poseta hrvatskog premijera propraćena održavanjem energetskog foruma srpskih i hrvatskih kompanija iz ove oblasti. Pa zar nisu pomirenje, rekonstrukcija i integracija posleratne Evrope upravo i započeli na temi energije?

Ambasador SRJ/SCG u RH 2001–2005.