Uvek imam dozu nostalgije

Dubravka Ugrešić, hrvatska književnica koja već dugo godina živi i radi u Holandiji, preksinoć je stigla u Beograd da bi večeras u Centru za kulturnu dekontaminaciju (Paviljon Veljković, Birčaninova 21) održala predavanje na temu „O čemu govorimo kada govorimo o književnosti?” Razgovor će voditi Dejan Ilić, vlasnik izdavačke kuće „Fabrika knjiga” koja je do sada objavila skoro sve knjige Dubravke Ugrešić. Već sutra, Dubravka Ugrešić putuje u Užice gde će učestvovati na književnim susretima „Na pola puta” na koji već nekoliko godina dolaze pisci iz okruženja. Naša sagovornica je nedavno nominovana za jednu od najprestižnijih svetskih književnih nagrada, „Man Buker”, a tim povodom za naš list kaže da je sve to „potpuno neverovatno” a da je, s druge strane, „vrlo lepo naći se na tako prestižnoj listi, tim pre što se ove godine na njoj nalaze imena književnih veterana i imena koja niko nije očekivao. Među tim neočekivanim imenima je i moje…”

Pišete na malom jeziku, ali i po nagradama koje ste dobijali i po broju prevoda na svetske jezike, reklo bi se kao da nema malih jezika, već samo dobrih knjiga.

To, naravno, jeste tako i nije sasvim tako zato što su odnosi moći u biznisu prilično jasni pa, dakle, nad svime, pa i nad ovim našim delom sveta svakako dominira to najjače tržište, angloameričko, odnosno pre svega američko i sasvim sigurno nije lako probiti se i doći do prevoda. Ali, s druge strane, postoji jedna, rekla bih, potpuno ohrabrujuća politika a to je da su pisci iz malih zemalja, iz nepoznatih zemalja, iz manje poznatih sredina dobrodošli što ranije, verovatno, nisu bili. I to zahvaljujući raznoraznim razlozima…

Od kojih bi glavni bio?

Prvi razlog je, naravno, globalizacija, drugi je samo tržište koje je, samo po sebi, uvek gladno noviteta, a treći faktor je postkolonijalni odnos u kojem velike kulturne sredine žele, i zaista to jesu, da služe kao medijatori pa poklanjaju pažnju malim sredinama koje nisu sposobne da se same izbore.

To se, naravno, ne može porediti sa onom pričom, političkom, o velikom interesovanju za subverzivnu umetnost Istočne Evrope…

Pa, nekada su stvari išle, kao što znate, između zemalja istočnog bloka na bazi reciprociteta, gde bivša Jugoslavija nije spadala, mi smo bili arogantni u tom smislu, manje smo prevodili a više su prevodili nas. To sada više ne postoji, ne postoji više interes koji je bio blokovski kada je svaki disident, što se ne odnosi na našu sredinu jer mi ih nismo imali ali se odnosi na Sovjetski Savez, bio dobrodošao na Zapadu. To je vreme sada prošlo.

Ja mislim da je subverzivnost danas postala komercijalna floskula. Ako imate slikare koji su stalno subverzivni i stalno prodaju svoje umetnine za nekakve milione i milione, čega bilo, kao što to radi Demijan Herst sa svojim lobanjama, onda to svakako ne može da se zove subverzivnom nego visokograđanskom umetnošću.

Sve je više ljudi koji pišu knjige, i sve je više medija koji ih promovišu. Ideologija tržišta?

Apsolutno. I mediji, i tržište su sve. U onom trenutku kada su se raspale ili su načete sve te nacionalne institucije koje su još nekako držale te kanone, lokalne, nacionalne, sve je to nagriženo zbog samog tržišta koje vrti sve i svašta. Mediji tu igraju ulogu koju im nameće tržište, a ja još nisam čula da su mediji promovisali nekoga ko, ionako, nije poznat na tržištu.

Književna kritika očigledno nema više onaj značaj koji je imala?

Njena uloga je nekako minorna zato što novine na Zapadu sve manje mesta imaju za nju pa se sve to svelo na Internet, a Internet je demokratsko polje, imate blogere…

Da li je to pogubno po književnost?

Pa, ne znam da li je pogubno, da li je dobro ili ne što neko ne čita Mićiko Kakutani. Ja sam, recimo, na blogovima naišla na puno inteligentnije, puno opširnije i puno razumnije rečenice nego što ih možete dobiti od takozvanih „jakih institucija” kao što je „Njujork tajms”.

Da li i dalje mislite da živimo u kulturi zaborava?

To je vrlo teško reći, jer se radi o tržištu sećanja. Stvari nikada nisu sasvim zaboravljene, one iskaču na najčudnovatije načine… evo, idući ovamo kupila sam jednu pastu za cipele stare, jugoslovenske proizvodnje, i odmah se prisetila tog dizajna. Te uboge pastice prodavala je jedna žena na ulici. Dakle, stvari nikada nisu sasvim izgubljene i jedini je problem u količini informacija i u toj, ja bih rekla, demokratičnosti pamćenja: svako pamti svoj fragment, svako pamti nešto i, očito, to pamćenje, taj zaborav ili sećanje manje su relevantni upravo zato što se fokus, s pravom ili ne, prebacio na lična sećanja. Ni službena istorija nije više nešto na šta se možemo osloniti. Što mi najbolje znamo u ovim našim sredinama…

Otišli ste pre više od deset godina… Šta za Vas danas znači pojam Istočne Evrope i Jugoslavije?

Otišla sam 1993. Sve se stvari menjaju, i ne možete sada nešto uloviti što u svakom trenutku treba ponovo i ponovo artikulisati. Što god da kažete i jeste i nije istina. Ja uvek imam dozu nostalgije kad otkrijem, još uvek negde postojeću, Istočnu Evropu kakvu sam znala. Ali, to ne znači ništa, to verovatno ima svako. Šta mislim politički? Ne znam šta da mislim jer je cela slika prilično haotična ali, sasvim sigurno, ta jedna kultura – a ja mislim da to jeste bila kultura – te Istočne Evrope, ona je iščezla.

Anđelka Cvijić

------------------------------------------------

Idem da sretnem prijatelje

Sada kada odete u Užice, srešćete pisce iz okruženja, Nenada Veličkovića iz Sarajeva, recimo. Koliko se i pisci menjaju sa političkim promenama?

– Naravno da se menjaju, svedoci smo toga koliko su se ljudi promenili. Većina ljudi se uvek priklanja tim promenama, iz raznoraznih razloga. Jedan je normalan, rekla bih ljudski, razlog da ostanu na površini; svako želi da nekako živi u skladu sa tim promenama kakve god one bile, zvao se to komunizam, fašizam, tranzicija, nacionalizam, ili šta već. Neki se ljudi ne menjaju, i u tom smislu ja sam sa Nenadom uvek bila prijatelj, nikada nisam prekidala veze, nije bilo razloga da se one prekidaju. Za mene to nije ništa novo i nešto nad čime treba da kontempliram, nego je najnormalnije: idem tamo da sretnem prijatelje.

----------------------------------------------------

Šta osećate kada dođete u Beograd?

Nije me bilo zaista jako dugo, skoro dvadeset godina ako se ne računa jedna vrlo kratka poseta Beogradu od dva dana, kada sam došla na neki skup o Hani Arent i sve vreme provela u hotelu Interkontinental. Ovo je poseta nakon tih dugih godina, sinoć smo prošetali čim sam stigla sa aerodroma, i danas smo prošetali, a nadam se da ću imati još vremena da sve vidim. Nekako mi je drago da sam tu. Sa mojim prijateljima sam.