Sto hiljada pitanja za Obamu

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 27. marta – Da li će uspeti plan Baraka Obame za izbavljenje američke ekonomije, velika je zagonetka koja se juče umnožila u – preko100.000 verzija. Toliko mu je, naime, pitanja o njegovim projektima uputilo više od 64.000 sunarodnika prilikom prve internetske komunikacije jednog šefa Bele kuće sa svekolikim građanstvom.

Obama je ovakvim kontaktom obistinio obećanje dato u izbornoj kampanji – da će nastaviti neposredni dijalog s narodom, a istovremeno nastavio taktiku koja je, masovnim prilozima i dijalozima, bitno doprinela njegovom usponu do vrha izvršne vlasti. Da li je to nova vrsta populizma ili nov način da lider neposredno sazna šta podanici žele i o njegovim potezima misle, ostaje da se vidi.

U svakom slučaju, Obama je otvorio novu stranicu u odnosima političke elite s građanima. Neizvesno je da li će u tom eksperimentu, kako ga je lično okarakterisao, naći sledbenike u drugim zemljama, kao što je izvesno da većina njih nije spremna da izabere predstavnika rasne manjine (on je prvi crnac na čelu Bele kuće) za predsednika.

Nije jasno ni da li će njegova administracija smoći snage da odgovori na poplavu pitanja zainteresovanih za ličnu, nacionalnu i globalnu sudbinu. Ali, Obama je ovim poduhvatom otvorio put novim traganjima za poboljšanje sada prilično poremećenih veza između vlasti i podanika.

Njegova neposredna komunikacija (relativno, jer ju je obrađivala ekipa) ne bi trebalo, sugerišu poznavaoci, da zameni institucije parlamentarne demokratije i nezavisnosti sva tri oblika vlasti – zakonodavne, sudske i izvršne, niti da umanji dejstvo nezavisne (od političke vlasti) štampe. Ta komunikacija se, ipak, ispostavlja kao alternativa dosad najčešće upražnjavanim modelima odnosa između najšire javnosti i državne hijerarhije kao i među izvorima informisanja o realnosti koji su bivali i jednostrani, prevashodno povlađujući, i kad tako nije izgledalo, vladajućem kursu.

Istorija ne miruje, međutim, ni kad njeni delovi, kao što je prethodna poprilična izolovanost administracije Džordža Buša mlađeg, bivaju prevaziđeni. Podseća, naime, da su direktne veze lidera s narodom, počesto vodile u autoritarnost.

Pretpostavlja se, ipak, da Obama teži proširenju, sada suženog, učešća građana u praktikovanju demokratije. Da se njihov glas uvaži i posle stavljanja listića u biračke kutije…

U tome ne bi trebalo da ga ometu, dodaje se, iskazane boljke koje prate svaku, pa i komunikacionu, veliku promenu. Najviše pitanja, konstatovano je, pristiglo mu je, usred nezapamćene finansijske krize i privredne recesije, na temu – „da li bi legalizacija marihuane, doprinela rastu američke ekonomije”. Ne, ne bi – odgovorio je predsednik, koji je ranije priznao da je kao tinejdžer „okusio” tu drogu i istakao da je se potom definitivno okanio.

Ali, konstatuju hroničari, sada je pitanje – mogu li Amerikanci da slede originalnosti lidera za koga su glasali? Pa da se i odreknu nekih sada nepoželjnih zavisnosti – kao što su preterano trošenje i zaduživanje uz energente koje po niskoj ceni troše, nabavljajući pretežno, po relativno niskoj ceni, iz regiona u kojima ratuju ili koje smatraju nepodobnim.

U toku je, reklo bi se, pokušaj reforme američkog mentaliteta. Što će reći – biće izazova i za druge, verovatno i sa više od 100.000 pitanja.